Dragoslav Bokan: Zašto ovako uporno i bezuslovno branim našu vlast i srpsku crkvu

Ovi napadi su različiti koncipirani, ali istovetno usmereni: pre svega prema srpskom patrijarhu i srpskom predsedniku (i vrhovnom komandantu). Pa, odmah zatim: i prema njima najbližim saradnicima i članovima njihove porodice. Nakon toga: na sve među nama koji se usuđujemo da ih branimo. I, na kraju: prema onima koji ne napadaju te dve glavne mete, niti se priključuju mrziteljskim napadima na patrijarha Porfirija i predsednika Vučića...

U svakom slučaju, ko god se ne pridruži vređanju glavnih predstavnika srpskog narodnog tela, narodne duše i nacionalnog duha - taj je, već automatski, "najgori od sve dece".

A organizatori ovakve srbofobne konstrukcije dolaze sa raznih strana (pa i iz podnebesja): iz Londona, Berlina, Zagreba, Vašingtona, Brisela, Tirane, sa bošnjačke Baš Čaršije i iz svih ovdašnjih predgrađa mitskog Titovog Kumrovca... u okviru (za ovu priliku ujedinjene) vrlo šarolike "neprincipijelne koalicije".

A tu ima inače međusobno totalno suprotstavljenih tipova (artemijevaca, kosmopolita, šovinista i autošovinista, obaveštajaca i cinkaroša, Jugoslovena i Jugoslavena, neo-ustaša, terorista, LGBT aktivista, pacifista, zapadnjaka, "rusofila", naivaca & Pinokija raznih fela, te razočaranih i razvlašćenih eks-pripadnika političke i crkvene elite iz neke od prethodnih epoha).

I sve ih ujedinjuje ognjena mržnja prema onom koga (horski) oslovljavaju sa "pederu!" i onom koga (u ove svrhe) nazvaše "Profitirije".

Jezivi savez koji nas svakodnevno sapliće i ubacuje klipove u točkove, sve zabijajući nam svoje oštre eksere u već naručeni mrtvački kovčeg.
Njihove otrovne strele su precizno naciljane prema srpskoj Crkvi i Državi, pravo kroz njihove čelne ličnosti i predvodnike.

Zato nije teško videti i razumeti ovakvo stanje stvari, niti pravovremeno prepoznati istinske porive onih koji lukavo upravljaju ovom "obojenom revolucijom" i učestvuju u njoj.

I slažu se između sebe, svi oni bez izuzetka, po naopakoj logici da je svaki "neprijatelj njihovog nerijatelja" automatski njihov prijatelj i saveznik. Pa deluju sa najrazličitijih položaja, raznim vrstama smrtonosnog oružja i oruđa.

Postavlja se pitanje: kako braniti odasvud napadnute položaje naše otadžbinske tvrđavice?
I odmah se nameće odgovarajući odgovor: samo i jedino - bezuslovno!

Kako se odupreti kiši udaraca (iznad i ispod pojasa), osim kontraudarcima makar slične snage (i jednostavnosti)!
Svako upetljavanje u neprijateljsku mrežu tobožnjih "argumenata" vam samo vezuje ruke i oduzima dragoceno vreme (i još dragoceniju snagu).

Vi, po njima, treba da se raspravljate i diskutujute u rukavicama i "sa obzirom" - a sa neprijateljskim streljačkim strojem koji je već doneo smrtnu presudu za vas i one koje branite?! Da pristanete da se samoubilački, onako "demokratski" batrgate u živom blatu raznih smicalica, pod baražnom vatrom psovki, pretnji i najnižih kleveta?!
E, neće moći.

Zato moramo ovakav njihov javni "čas anatomije" da prekidamo - izbijajući im nož iz ruku (kandži). Jer nas svaki drugi izbor odmah dovodi u predsmrtno stanje i neizbežnu pogibiju!
Na bezuslovne napade moramo da odgovaramo jedino - isto tako bezuslovnom odbranom ovako napadnutih ličnosti i položaja! Na karikature, vređanja i poluistine moramo da stajemo u čvrst gard, sa teškim oklopom i vizirom preteći navučenim na lice. Bez okolišanja, kobnog pravdanja i mazohističkog pristanka na ovakvo drsko isleđivanje (koje je samo deo razornog procesa masovnog linča propagandom otrovane javnosti).
Bez odustajanja, bez straha, bez uzaludnih pokušaja pojašnjavanja stvarnog stanja stvari onima koji nesvesno (ali, nažalost, aktivno) učestvuju u pokušaju uništenja sopstvene države i Crkve.

Ne smemo blago i nedopustivo naivno razgovarati sa onima koji iz sve snage ruše još odavno uzdrmane, potporne stubove naše sudbine.
Inače ćemo prestati da postojimo (na onom svetosavskom Putu na kome su, bez jauka, ginule najbolje srpske generacije, od Kosovske bitke do dana današnjeg).

Važno je da što veći broj nas ovo pravilno i bratski razume.
Jer od nas, ipak (i srećom), zavisi toliko toga!
Još uvek.