KOLUMNA DRAGUTIN MATANOVIĆ - Heroji sa Košara – Srbiju su voleli više nego sebe

Teroristi OVK su uz pomoć NATO avijacije i albanske vojske više od tri meseca pokušavali da zauzmu karaulu Košare, a zatim naprave koridor za invaziju iz Albanije. Napadali su iz tri pravca prema vrhovima Rase Košares i Maja Glava. Vojska Jugoslavije uspela je da stabilizuje front na drugoj liniji odbrane i spreči kopnenu invaziju na SRJ. Položaje nije napuštala sve do potpisivanja Kumanovskog sporazuma.

Bitka je počela 9. aprila, na Veliki petak. Na strani SRJ učestvovali su delovi 53. graničnog bataljona, 125. motorizovane brigade, 549. motorizovane brigade Prištinskog korpusa VJ, delovi 63. padobranske i 72. specijalne brigade, jedinice vojne policije, rezervisti i veterani ratova u BiH i Hrvatskoj, kao i dobrovoljci. Poginuo je 21 srpski oficir i podoficir, 50 vojnika na odsluženju vojnog roka, 13 aktivnih vojnika i 24 dobrovoljca. Gubici neprijatelja bili su višestruko veći. Oružane snage Albanije pružale su podršku teroristima, dok su agresorski NATO avioni izviđali i bombardovali našu vojsku. 

Predsednik Vučić položio je 2022. venac na Spomenik junacima sa Košara u parku kod KBC "Dr Dragiša Mišović", na čijem su postamentu uklesana imena 108 heroja koji su dali svoje živote, naglasivši: "Danas deca u Srbiji za razliku od nekog perioda ranije znaju za Košare, šta znači čuvati, braniti, štititi svoju zemlju. Čini se da bolje nego mi razumeju koliko je važno voleti svoju zemlju”.

Prva ratna noć, 24. marta 1999, Veselina Đokića, tada 19-godišnjaka iz 53. graničnog bataljona, zatekla je u rejonu karaule iznad Đakovice. “Bili smo opkoljeni sa svih strana, sa nadom samo u Boga. Ratujete protiv najjače sile, oslonjeni samo jedni na druge. Iz mog voda niko nije pobegao, otišao, povukao se, svi su ostali”, priča Veselin. Seća se pogibije legendarnog Peđe Leovca kod Maja Glave: “Peđa je rekao - ovu decu ostavite, a ja ću da idem. Otišao je sa dobrovoljcima, poginuo je žrtvujući se za nas. Mi nismo poraženi izašli sa Kosova. Vratili smo se u koloni, sa svojim oružjem. Naše koji su tamo ostali smatram svetima. Verujem da ću ih jednom ponovo sresti – i Peđu, i Ivana, i Sima, Mira, Vučka, Mila, Šumara”.

Pamtimo 108 besmrtnih heroja na večnoj straži, a 16 tela nisu pronađena. Pamtimo 256 ranjenih junaka. Ukupno, 1.357 vojnika koji su branili granicu. Golobradi mladići od 18 do 22 godine protiv višestruko brojnijih terorista OVK i NATO agresora. Tomislav Račić zvani "Vodnik Plamen", poslednji se povukao sa karaule i digao ju je u vazduh. „Bacili su dve kasetne bombe, a svaka u sebi ima 202 bombe prečnika 10 centimetara, znači 404 male bombe. Jedan vojnik se ubio kad mu je otkinula obe noge”, priča Račić, čiji su i brat i otac krenuli sa njim u rat.

Početni stihovi pesme „Vila sa Košara“ su „krvav mjesec, vrh Košara, grobnice ga srpske skrile“. Pesma posvećena herojima sa Košara. Mladim borcima koju su ljubavlju, odanošću i životima branili svoju Srbiju. Po magli, kiši i hladnoći visoko u Juničkim planinama. 108 junaka sa Košara nisu doživeli da ponovo vide svoje roditelje i porodice, da završe škole i slave svoje slave, da seku Badnjak pred najveći pravoslavni praznik, da dobiju svoju decu, da žive i rade za njihovu budućnost.

Heroji sa Košara bili su svesni da se bore protiv čitavog agresorskog sveta, da su šanse da prežive bile gotovo nikakve. Ali svi kažu: ako bi ih opet Otadžbina pozvala u odsudni boj, isto bi učinili! Nikad im se ne možemo dovoljno odužiti za sve što su našoj Srbiji dali.

P.S. Aleksandar Vučić: “Srbija je nezavisna i suverena zemlja, slobodu volimo više od svega, Kosovo i Metohiju volimo više od svega. I nećemo vam nikada dati da nam slobodu uzmete”.