Foto:
Politika
Zoranu je tokom "Oluje" prišla majka sa bebom u naručju: Molim vas, samo do Banjaluke, pa ću je nekako naći... OVAJ TRENUTAK NE MOŽE NIKAD DA ZABORAVI!
Kad se pomene Oluja, Zoranu Tuniću, izbeglici iz Knina, pred očima se pojavi slika nepregledne kolone ljudi koji u strahu, plaču i bolu započinju svoj put u nepoznato.
– Ta kolona ljudi ostala je iza nas, plač, tuga, strašno. Ideš i dođeš do stadijuma da ne znaš gde da gledaš. Ljudi stari pored puta umiru… jedna nepregledna poljana i sa leve i sa desne strane, poljana puna naroda – kaže Tunić.
Zorana prve granate koje su pale na Krajinu zatiču u vojsci – kao dvadesetogodišnjak samo godinu dana ranije odazvao se pozivu redovnog služenja vojnog roka. Njegov otac i brat su bili na bojnom polju, a majka sama kod kuće čeka da se vrate.
– Blagi šok, trans, ljudi su bili u teškom šoku. Baš je mučno sećati se tih scena – opisuje Zoran delić atmosfere iz kolone koja se kreće u neizvesno i nepojmljivo.
Trenutak koji je posebno potresan za Zorana i koji ne može da zaboravi, kaže on, bio je onaj kada je sa svojom jedinicom prošao pored kolone. Tada mu je prišla žena sa bebom i zamolila da odnese njeno dete za Banjaluku.
– Kada smo mi prolazili sa svojim oklopnim vozilima, jedna majka od 27, 28 godina držala je bebu od dva meseca i prišla je našem kamionu, stavila bebu meni u ruke i rekla molim vas, samo do Banjaluke, pa ću je ja nekako naći. Ja sam običan vojnik bio i pitam svog potporučnika da li smemo to da napravimo, a on kaže ne, ne, nikako.
Informer
Zoran napušta rodni Knin i zajedno sa ostalim Krajišnicima beži od neprijatelja. Beži što dalje od detonacija, beži od zle ruke koja silom uzima sve što joj se prohte, pa čak i ljudske živote.
Do 2012. Oluja nije smela ni da se spomene
Tunić dolazi u Beograd, kao i veliki deo izbeglih Krajišnika, ali ističe kako je podrška koja im je u tom trenutku bila prekopotrebna izostala i da se to sve mnogo promenilo sada kada je predsednik Aleksandar Vučić na vlasti, jer su za njega oni koji su se borili i koji su ginuli i dali živote za svoju zemlju, istorijske gromade.
– Nije bilo podrške one koje je trebalo da bude, izostala je podrška Srbije i srpskog naroda. Da su bili neki drugi na vlasti, možda bi to drugačije bilo. Do 2012. godine nije se mogla spomenuti ni Oluja, ni momci koji su dali živote na Košarama, ali to su predsednik i vladajuća stranka promenili. Daje se počast, daje se pomen žrtvama Oluje… – ističe Zoran.
Informer
Od svega što je imao u Kninu, ostao mu je samo album sa slikama, koji je samo pukom srećom opstao i ponovo postao deo porodice da svedoči jednom prošlom životu i da budi sećanja na neke lepe, ali i jako teške dane.
Zoran je istakao da je prvi put posle svega u Knin otišao 2007. godine, ali drhtavim glasom kaže da je osećaj bio prazan nakon što je kročio u svoju bivšu domovinu.
27 godina kasnije narod koji je proteran iz svojih ognjišta i postelje nije dobio ni jedno "oprostite", ni jedno "kajemo se". Naprotiv, Hrvati na krilima povampirenog ustaštva slave proterivanje i ubijanje srpskih civila, staraca, žena, dece…
Oluja
Republika Srpska Krajina bila je kratkotrajna država u jugoistočnoj Evropi – međunarodno nepriznata. RSK se većim delom svoje teritorije prostirala na području nekadašnje Vojne krajine, i to na području: Hrvatske vojne krajine, Slavonske vojne krajine i Dunavske vojne krajine.
Krajina proglašava nezavisnost 19. decembra 1991. godine u jeku krvavog rata i teških ratnih zločina. Na jednoj strani Jugoslovenska narodna armija i krajiška Teritorijalna odbrana, na drugoj hrvatska policija, vojska, Hrvatsko vijeće odbrane (vojska bosanskih Hrvata) i Zbor narodne garde (ZNG ili ozloglašene zenge).
Nakon četiri godine postojanja – međunarodno nepriznata, Republika Srpska Krajina raspašće se za samo četiri dana.
Sirene za uzbunu se ranom zorom oglašavaju. Oluja je počela. Krajina je pala. Na redu su pljačke i paljevine.
Zločinačka akcija Oluja trajala je od 4. do 8. avgusta 1995. godine. Na Kninskoj tvrđavi zavijorila se hrvatska zastava, a prve kolone izbeglica slile su se u Srbiju i Republiku Srpsku. Iza njih su ostala zgarišta i ratni zločini hrvatske vojske za koje niko do dana današnjeg nije odgovarao. Srba u Krajini više nije bilo.
Godine prolaze, a ljudima i dalje nije jasno šta ih je snašlo, ni zbog čega.
Informer
Oluja je tog krvavog avgusta dovela do egzodusa Srba sa područja Banije, Like, Korduna i severne Dalmacije.
Ljudi pakuju najosnovnije ili čak samo ono čega se sete u trenutku. Niko ni ne pomišlja da iz svog dvorišta odlazi bespovratno, niko ni ne nazire šta će se uskoro desiti.
Samo tri dana kasnije na Petrovačkoj cesti, kod Bravskoga, između Bosanskog Petrovca i Ključa 7. avgusta bombardovana je izbeglička kolona. Hrvatski "migovi" granatiraju srpske civile u niskom letu. U dva minuta ubijeno je devetoro ljudi, a među njima četvoro dece i dvadesetogdišnja devojka koja je bila u drugom stanju.
Iako su za njima ostale prazne kolevke i prazna majčina krila, Jovica, Nevenka, Žarko i Darko su poput anđela usnuli i verovatno oprostili neprijatelju što im je gelerima smrvio kosti i spalio poslednju igračku koju su imali na Petrovačkoj cesti. Mirjana je sa nerođenim detetom zaspala dubokim snom dok su granate poput kiše obasipale nevinu kolonu – da se pamti i da se nikad ne zaboravi.
U glavama njihovih majki još uvek trube sirene za uzbune, još uvek im granate raznose snove, one koje su u Krajini sanjali i koji za njima ostaše da trule i plamte u vatri, jer ih neprijatelj za njima zapali na lomači, kako bi zbrisao svaki trag dečijeg smeha i prvih koraka i sebi napravio "dom" obasut krvlju dečijeg srca.