Oj, Srbijo, nigde hlada nema!

Odavno su hteli da je civilizuju i uvedu u novi svetski poredak i Evropu streljajući Sto za jednoga. Svako ko je dobronamerno nameravao da je oslobodi od Srba morao je prvo da je sruši i raseli. Bilo je mnogo praktičnih planova da se Srbi trajno presele u Sibir, da svojim ustancima i bunama ne uznemiravaju Evropu uzaludnim traženjem istine i pravde.

Malo – malo pa neki američki ili evropski zvaničnik, čak i danas, kao juče ili prekjuče ne zatraži autoritativno da se bombarduje Beograd i spreči opasno širenje Sibira i srpsko zamrzavanje Evrope. Bili smo uvereni da svako zlo ima i svoje dobro. Da smo se bar po zlu proslavili. Da posle crne legende o Srbima kao poslednjim varvarima koji ratuju za nepostojeće granice Velike Srbije dok Evropa ukida granice stvorene u krvi, makar apsolutno svako zna ko su Srbi.

Da nas više niko neće mešati sa Sibirom ili Sirijom, baš kao što su Titovu Jugoslaviju na vrhuncu slave i ugleda proglašavali nekakvom Čehoslovakijom. Na žalost, veliki i moćni geografiju uče tako što nekoga malog i bespomožnog napadanu i sravne sa zemljom, da ne bude pretnja svetskom miru.

Međutim, Srbija nikada nije postala ravna kao tepsija, što je bio neskriveni cilj NATO bombardovanja 1999…. Uvek nešto štrči, prkosi na brdovitom Balkanu, iako su je toliko puta skratili za tolike srpske usijane glave. Trust svetskih mozgova je posle bezbroj uzaludnih pokušaja rasrbljavanja, uvreda i propagande da smo sami krivi za svoju tragičnu sudbinu zaključio sledeće: „Da su Srbi odista valjali, ne bi svi od njih pobegli i razbežali se na ruševinama Jugoslavije. U bezizlaznoj situaciji malo se ko više usuđivao da prizna da je Srbin, a ne prosvećeni građanin sveta.“

Aleksandar Vučić se neplanirano pojavio kada je već bilo odlučeno da se Srbija trajno stavi pod prinudnu okupacionu upravu. Da od Šumadije pustinja ostane, ali bez bušotina sa naftom. Svaka slobodna i nezavisna Srbija, koja u miru nezaustavljivo napreduje, po ko zna koji put je smrtna opasnost za čitav region. Uspešna Srbija jednostavno nije predviđena i projektovana u planetarnoj arhitekturi. Ona ne sme biti više od uzgrednog remetilačkog faktora. Muve ili komarca koje treba zaprašiti i potamaniti da ne piju i sisaju plemenitu krv vladara i hlada ili senke.

Koliko se samo vremenskih i političkih oluja nadvilo nad Srbijom… Obično su zemlje primane u NATO i EU tek kad su rešile goruće srpsko pitanje. U Sloveniji su Srbi potpuno izbrisani sa lica zemlje u sklopu evropeizacije  i demokratizacije. Iz Hrvatske su isterani u nepreglednim izbegličkim kolonama. U Bosni su proglašeni za naciste našeg doba koji su počinili etničko čišćenje i genocid, da bi se tamo stvorila muslimansko – bošnjačka većina kojoj svako srpsko ime vređa nacionalna i stradalnička osećanja.

Crnogorci su sami u sebi zatukli bivše Srbe i svoju prošlost, da im ne bi smetali u svetloj budućnosti na veličanstvenom belom putu koga samo treba ušmrknuti dok i crno ne postane belo. A Makedonaca svakako ne bi ni bilo da ih Srbi nisu priznali da su nešto drugo. Šta god hoće, od potomaka kralja MIlutina i cara Dušana, kraljevića Marka do siročića Aleksandra Makedonskog. Aleksandar Vučić je srušio najnoviji mirovni plan trajnog obuzdavanja i samoukidanja Srba.

Pojavila se spasonosna ideja da posle Dritana Abazovića u Podgorici, Aljbin Kurti preuzme Beograd i Srbiju, a onaj narko diler Keljmendi Sarajevo i Banja Luku.

Albanizacija je jedini pouzdani lek protiv izmišljene Velike Srbije. Na prvom predstavljanju u Vašingtonu srpska opozicija se zaklela da Srbiji treba uravnoteženi borac za ljudska prava i intelektualac, kakav je Aljbin Kurti, a ne razbojnička banda Aleksandra Vučića. Srbi su mali Rusi, a on je mali Putin koji će umarširati u Prištinu, Podgoricu, Sarajevo, rušeći granice slobodnog sveta u Trećem svetskom ratu.

Što su izmišljotine veće, podlije i pokvarenije, to se na najvažnijim međunarodnim adresama u njih više veruje. Srpska opasnost za sudbinu čovečanstva izgleda neće proći sve dok je Srba i Srbije.

PIŠE: VESNA RADUSINOVIĆ