Zadnja rupa na svirali! Obavezno pročitajte autorski tekst Vesne Radusinović: Vučić je dokazao nešto gotovo nemoguće!

 Zašto su onda Srbi sumnjiva lica i opasnost za Zapad kao najezde varvara pred pad Rimskog carstva? Svima je izgleda sve oprošteno osim Srbima. Od tih divljih hordi nastali su Nemci, Englezi, Španci, Francuzi. Nekako su pripitomljeni dok su Srbi i dalje ostali opasnost za sve te zapadne vrednosti od kojih se svuda ko zna kada potpuno odustalo. Uzalud Srbi traže da budu kao svi ostali, ni manje ni više. Tek toliko da ih baš ne zgaze, mrcvare i ponižavaju. Od njih se vekovima zahteva bezuslovna kapitulacija. Da oduševljeno priznaju da ih je manje nego što jeste, da ih gotovo i nema, ukoliko smesta ne prestanu da liče na sebe. Rasrbljavanje je blagovremeno završeno. Jedino se nešto malo Srba u Srbiji i regionu batrga i pokazuje neke oblike života kao poslednji trag zatucanosti i svega davno poraženog i prevaziđenog.

Kao prepreka i brana sveopštem napretku bogomdane elite prosvećenih Srba. Nije da nam ne imponuje što smo posebni i jedinstveni, kakvih nigde nadaleko nema. A onda nas bahato patosiraju da smo najobičniji mali Rusi koji lakoverno stradaju za tuđe, a protiv svojih srpskih nacionalnih interesa. Nismo ni glupi, ni naivni da ne znamo da su nas Rusi uvalili u dva svetska rata u Jasenovac i na Goli otok. Devedesetih smo opet naseli i umesto Rusa se ponudili da se sukobimo sa globalizmom velikog novog svetskog poretka. Dok su oni zgrtali hiljade milijardi, nama su za Zapadom zavrtali ruke, dobronamerno nam obećavajući da će Srbija biti ravna kao tepsija, sravnjena sa zemljom ukoliko bezuslovno ne prizna poraz NATO paktu. Ono malo raskoši, komocije, mira i spokoja, proživeli smo isključivo u decenijama kada smo Rusima rekli istorijsko NE!!! Srbiju komadaju i optužuju da sedi na dve stolice upravo oni koji su kroz trgovinu i sankcije Rusiji napravili ekonomska i privredna čuda, istinske države blagostanja …dok su ruski gas i nafta za Srbiju po pravilu bili najskuplji  kako je to obično među braćom.

Srbi su kažnjeni sa hiljadama godina robije u Hagu za genocid počinjen tamo gde su pobijeni i odakle su isterani, bez  obzira što bosanski rukopis ima rušenje Kula bliznakinja u Njujorku kao i bezbrojni terostički masakri po trgovima evropskih metropola. Uostalom, to nije bilo ništa više od legitimne i pravične odbrane od velikosrpske agresije širom sveta. Aleksandar Vučic je posle svega optužen i za vezu sa talibanima u Avganistanu.

Opravdano se sumnja da je uspostavio redovnu heroinsku avionsku narko liniju Kabul- Bondstil. Možda je kriv i što je islamska država morala da vežba odsecanje srpskih glava u Bosni da bi posle sekla glave Amerikancima i Englezima u Siriji. Napadaju ga da je mali Putin iz srpske Sparte koja je ruskoj mafiji za desetine milijardi eura prodala ne samo celu morsku obalu uzvišene divlje lepote Montenegra…

Demokratski razvoj podrazumeva napredak od italijanske preko ruske, do kolumbijanske uzorne politčke tradicije. Nisu se slučajno najnoviji napadi na Vučića i Srbiju poklopili sa makar majušnim promenama nijansi. Srbi  nisu baš za sve krivi. Kad je lista krivaca počela da se širi, sankcije više nisu rezervisaane samo za Srbe, već za sve neposlušne. Međutim, jedino Srbi i dalje ne spadaju u demokratske snage. Ostali su nešto zauvek neprijateljsko bilo kakvoj demokratji i slobodi. Ne zna se tačno da li su pogubniji kada su vlast ili opozicija, iako je opšteprihvaćeno da su poslednji preostali Srbi uzrok svih budućih nacionalnih i državnih katastrofa. Zato je Aleksandar Vučić dokazao nešto gotovo nemoguće.

On i Srbi stidljivo su priznati kao praktično jedina pouzdana garancija kakvog takvog mira na Balkanu, bez novih ratnih strahota i tragedija. Na mržnju i haos se pozivaju neki drugi. Čak i u Beogradu su molili Ameriku i Evropu da sruše Vučića, koji će po ko zna koji put da zapali region i zagospodari izmišljenom Velikom Srbijom i poluotvarenom Velikom Albanijom, koje su se sada izgleda ujednile u imaginarnom srpskom svetu. Kad su pale optužbe da je Putin javili su tamo gde treba da je Aleksandar Vučic zapravo neka čudna mešavina Al Kaponea i Don Vita Korleonea, potpuno zaboravljajući da su to ustvari veoma značajne i nezaobilazne ličnosti iz istorije prosperiteta Amerike.

Mada ima dosta bivših i sadašnjih Srba koji ne mogu da prežale sto upravo njih dvojica nisu Srbi, pa tragikomično pokušavaju da ih oponašaju u realnom životu, proglašavajući lokalnu mafiju za najviši stupanj demokratije i politike. Nažalost, svojim uzorima mogli su samo da se dive u nezaboravnim holivudskim filmovima o Kumu.