Neljudi bi da čupaju materice, kidaju srce! Zorica Brunclik osudila hajku protiv majke predsednika: Pomislila sam da zlo može da pobedi

- Iza mene je pola veka karijere i još više godina života. Za sve to vreme bila sam voljena i osporavana, hvaljena i sputavana, cenjena i zabranjivana kao čovek, građanin i umetnik. Ipak, nikada nisam doživela najstrašniju od svih sudbina da me neko dovede u pitanje kao majku. I mislila sam da nikada neću doživeti da se to ikome desi. Sve do sinoć...

Prethodne večeri ostala sam skamenjena ljudskom pakošću, jer sam svedočila situaciji u kojoj se jedna žena javno vređa, degradira, nad kojom se neki ljudi iživljavaju, dovodeći u pitanje njeno majčinstvo, ljudskost i moral. Ta žena u već poodmakloj starosti pritom nikad nikome nije na senku stala, pošteno je radila i borila se za svoje bližnje, rodila je dva sina. Zapravo, njen jedini greh je očigledno taj što je jedan od njih, voljom naroda, postao predsednik Srbije.

Imam ja dovoljno iskustva da znam da su kod nekih ljudi u politici već odavno sve moralne granice pomerene. Ipak, verovala sam da je ostalo makar malo ljudskosti u ljudima, da ne čupaju materice iz kojih smo svi, u porođajnim bolovima, izašli. Da ne kidaju srce ispod koga je svako od nas devet meseci rastao i skupljao snagu da se suoči sa svetom. Da ne ujedaju ruku koja je povijala, hranila nas i čuvala od zla. Da ne gaze poslednje sveto što nam je ostalo u ovim crnim vremenima. Mislila sam, dok gledamo majke kako nariču nad mrtvom decom širom sveta, setiće se svako svoje pupčane vrpce, i sažaliti nad tuđim majkama. Ili im makar dati malo poštovanja.
Gorko sam se prevarila...

Gledajući sinoć kako zbog malo interesa razapinju majku Angelinu Vučić, osetila sam nemoć kakvu nikada ranije nisam doživela. Jer, prvi put sam zaista poverovala da zlo može i da pobedi. Već sama činjenica da je jedna žena dovedena u situaciju da se njena vernost, iskrenost i čast dovedu u pitanje, i da se baca senka sumnje ko je otac njene dece bez ikakvog povoda i osnova, veliki je korak ka toj pobedi. Iako ni na koji način nisam u tome učestvovala, kao nečija ćerka sam osetila potrebu da je zagrlim, i da joj se izvinim zbog neljudi. Jer svoju nemam odavno, i znam koliko boli sama reč majka kada je nemate kome izgovoriti. A neki je uzimaju olako i trude se da upravo tu najlepšu reč unize.

Znam ja da oni koji su to sve uradili ne osećaju stid, znam i da nema sramote u svima onima koji nisu stali u odbranu nedužne žene, da moje reči ne mogu da promene mnogo. Živimo u uslovima u kojima je samo od početka ove godine ubijeno 25 žena, a broj onih koje su maltertirane, trpe nasilje i doživljavaju malu smrt kada im se ubije čast i dostojanstvo ne možemo nikada ni saznati. Ipak, upravo smo svedoci da sve ovo podržavaju upravo oni koji se licemerno kriju iza slogana Srbija protiv nasilja.

Sa velikim stidom koji osećam u ime svih onih koji čine ovakva dela, zaboravljajući da su i sami nečija deca, i sa nadom da ovakve brutalne napade nijedna žena više nikada neće morati da trpi, obraćam vam se svima sa molbom: Neka ljubav i ljudskost pobedi!

Zorica Brunclik, majka četvoro dece i baka sedmoro unučadi.