Foto: Tanja Andric
Politika
Pukovnik Milan Jolović: Srebrenica je bila projekat Nemačke! Tražili su "loše momke", psihopate su namerno infiltrirane u srpsku vojsku da naprave zločin!
- Kada smo ušli u Srebrenicu, naređeno je da se ni po koju cenu ne sme vršiti bilo kakva odmazda nad civilnim stanovništvom. Još te 1995. godine sam imao saznanja da je ta operacija projekat Nemačke. Tada nisam poimao geopolitičku situaciju, pa nisam shvatao reči: "Plan Nemačke je da se nađu loši momci u Evropi koji će zemeniti njih. Vi ste izabrani da budete ti loši momci i to je projekat". Ja sam mislio da je to nezbiljno. Međutim, vidim da je to projekat koji je posle 29 godina realizovan. Posle rata su holandski oficiri u Hagu za moju jedinicu rekli da je bila superiorna i disciplinovana. Nijedan moj vojnik ni komandir nisu optuženi ni pred jednim sudom za ratne zločine. Normalni ljudi se bore junački, prsa u prsa, a samo su pojedinci psihopate koji čine zločine. U Srebrenici su strane službe namerno infiltrirali ljude u Vojsku Republike Srpske koji su odradili taj deo zločina - rekao je Jolović u intervjuu za Kurir.
Vi ste kao komandat specijalne jedinice "Vukovi sa Drine" koja je bila u sastavu Vojske Republike Srpske bili svedok svih dešavanja u Srebrenici. U početku uopšte nije bilo u planu da se Srebrenica zauzme, već je u toku operacije izdato naređenje. Kako je došlo do toga da se desi stravičan zločin? I kako svi vi koji ste bili učesnici tog teškog rata, sada gledate optužbe i predlog rezolucije kojom se zločin u Srebrenici proglašava genocidom?
- Te 1993. godine kada je francuski general Morilon ušao u Srebrenicu i kada je stvorena zaštićena zona, vojska Republike Srpske je takođe trebalo da uđe u Srebrenicu, ali su to sprečili međunarodna zajednica i predsednik Slobodan Milošević. Srebrenica je od tog momenta trebalo biti demilitarizovana zona pod zaštitom Ujedinjenih nacija, što se nije desilo. U početku nije registrovan nijedan incident srpskih snaga. Zona između Žepe i Srebrenice nije bila zatvorena, već je postojala otvorena komunikacija. Akciji oslobađanja Srebrenice 1995. godine je prethodilo ubistvo srpskih drvoseča. Naoružani vojnici zaštićene zone izlazili su odatle i ubijali srpske zemljoradnike, srpske drvoseče, pastire. To je prouzrokovalo da se izda naredba da se fizički odvoji zaštićena zona Žepe i Srebrenice. Dočekale su nas dobro naoružane i ukopane muslimanske formacije. Oni su nam naneli velike gubitke i imali smo mrtvih i ranjenih.
Ali ste uspeli da zauzmete ciljana područja i da razdvojite dve enklave.
- Da. U toku operacije je došlo naređenje da se ulazi u Srebrenicu. Pre ulaska avion je u dva naleta raketirao moje komandno vozilo, tada sam jedva izvukao živu glavu. Kada smo ušli u Srebrenicu, naređeno je da se ni po koju cenu ne sme vršiti bilo kakva odmazda nad civilnim stanovništvom. Moj zadatak je bio da obezbedim širu zonu Srebrenice da bi se obezbedio ulazak komandanta glavnog štaba. U Srebrenici tada nije učinjen nijedan zločin i svi civili su premešteni u Potočare na sportski stadion. Po završetku toga, mene su izvukli sa terena i poslat sam u pravcu Žepe.
Informer
Šta je svemu tome prethodilo, postoje navodi da je čitava operacija bila deo unapred osmišljenog projekta?
- Te 95. godine je Hakija Meholjić, koji je bio komandir stanice milicije, sa jednom grupom rukovodilaca prebačen UNPROFOR-ovim helikopterom u hotel Holiday Inn u Sarajevo na sastanak sa Alijom Izetbegovićem.
Taj snimak postoji i na Jutjubu?
- Jeste, vidi se kako Alija Izetbegović njemu kaže sledeće:"Bill Klinton od mene traži 5.000 mrtvih muslimana, da bismo mi mogli da odreagujemo, da angažujemo snage za brze intervencije i da bombardujemo srpske položaje". Njima je trebalo da se Republika Srpska svede na 49 odsto prema 51, a u to vreme je vojska Republike Srpske držala blizu 70 posto teritorije. Oni to nisu mogli da urade bez bombardovanja. Na to je Meholjić rekao: "Predsedniče, pa da li ste vi normalni? Kako da ja dođem među moje ljude i da kažem - treba da izdvojim vas 5.000, da ubijem i da vas žrtvujem da bi Amerikanci nas opkolili i vršili intervenciju!?!
Susret sa generalom Mladićem
Kako je izgledao vaš prvi susret sa generalom Ratkom Mladićem i kako vas je od poručnika unapredio u čin kapetana?
- To je bila najuspešnije organizovana operacija Vojske Republike Srpske 1993. godine, "Lukavac 93". Mi smo krenuli sa Jahorine ka Igmanu, u oslobađanje tih prostora. Kad smo bili na obroncima Igmana izdata je uzbuna na celom frontu da se general Mladić nalazi u okruženju i da mora hitno da se ide u deblokadu i njegovo izvlačenje. Ja sam tu bio sa jednim vodom, sa oko 25-30 vojnika. Imali smo tenk T-55. Odmah smo krenuli u pravcu gde se on nalazio. Došli smo do nekog objekta i iskrcali se s tenka jer dalje nismo mogli, bilo je uzvišenje sa vrzinom i grmljem. Razvili smo se u strelce za borbu i ja sam bio komandant u sastavu čelnih izviđača. To je najteži moment jer treba da stupite u kontakt sa svojim snagama, da ne bi došlo do tzv. prijateljske vatre. Ona je vrlo realna u ratu. To je vatra kada jedinice same između sebe ispale vatru. Jedinica generala Mladića je izgubila kontakt sa našim krilom i svojim obezbeđenjem. Tako je ostao u jednoj vrtači bez zaštitie. Da su muslimanske jedinice znale da je on tu, ne bi im bile potrebne ni puške i oružje! Mogli bi da jurnu na njega i da da ga živog hvataju, nego nisu ni oni imali tačne podatke ko je gde.
Kakva je vaša uloga bila u spasavanju?
- Ja sam imao sreću što sam kao komandant bio na čelu izviđača i uočio sam dvogledom Branislava Puhala iz obezbeđenja generala, kako iza jednog drveta stoji u stavu za dejstvo. Mi smo mu prišli i on nas je odveo kod generala Mladića. Imao sam pancir i general Mladić mi nije vidio čin, pa me je pitao: "Šta si po činu?". Ja sam rekao: "Poručnik, gospodine generale". A Mladić je rekao: "Nisi više poručenik, ti si kapetan".
Unapredio vas je. Šta ste vi odgovorili?
- Ja onako ushićen što sam njega upoznao, nisam ni bio svestan tih reči, niti šta smo uradili. Kada sam se vratio u svoju matičnu jedinicu, došla je naredba o mom vanrednom unapređenju. To je najveća čast za jednog oficira. Kada ga njegov vrhovni komandant unapredi direktno na položaju. Od tad kreće naše prijateljstvo i on često na javnim skupovima potencira da sam ja njemu sa svojom jedinicom spasao život i da mi je zahvalan.
On je to odbio?
- Da. Ali tako se krenulo na plan B sa engleskom obaveštajnom službom. Instruisani su ljudi i infiltrirani u Vojsku Republike Srpske. Oni su odradili taj deo zločina. Ne postoji normalan čovek na zemaljskoj kugli koji neće osuditi bilo koji zločin. Ali ovde je problem što se osuđuju samo zločini nad muslimanima, a niko neće da osudi zločine nad Srbima. Najveće stratište Srba u građanskom ratu u BiH bilo je sarajevsko i podrinjsko stratište. Ubijeno je 3.500 ljudi, mahom civila, žena i dece. To je bio projekat, da se očisti ta strana Drine od Srba.
Ali nažalost zločin su činili i jedni i drugi.
- Neosporno je da je u Srebrenici učinjen zločin. Neosporno je da je to sramota srpskog naroda. Neosporno je da je to kroz istoriju srpskog naroda bacilo određenu ljagu. Ali pazite, ja redovno odem za Petrovdan u Bratunac na pomen srpskim žrtvama. Niko od međunarodne zajednice, nijedan predstavnik diplomatskog konzula, niti predstavništva u Bosni i Hercegovini, ne dođe da se pokloni srpskim žrtvama.
Da li taj izostanak pijeteta pokazuje da se na žrtve ne gleda isto?
- Pitam uvek - zašto delimo žrtve? Što imamo empatiju prema jednim žrtvama, a nemamo empatiju prema drugima? Da barem dođu i da kažu: "Vaš je zločin veći, ali poklonićemo se vašim žrtvama". Ne, neće ni to. Jednostavno se zanemaruju srpske žrtve, a uglavnom su među srpskim žrtvama žena i deca. Navodim stalno primer Brana Vučetića, dečaka od devet godina, koji i dan danas ima gelere u svom telu, izranjavan je, bio je u zarobljeništvu. Brat od sedamnaest godina mu je ubijen, otac i majka su mu ubijeni. Otac od direktora Memorijalnog centra u Potočarima je poginuo 92. Evo ja ću se prvi pokloniti i priznati genocid ako pokažu gde je njihovo groblje i da pokažu gde su sahranjeni svi njihovi vojnici koji su poginuli u akcijama protiv Vojske Republike Srpske od 1992. do 1995. Ali ne! Ne mogu jer su tu svi oni koji su umrli i prirodnom smrću ili čak poginuli u nekom obračunu sa komšijom, svi su oni sahranjeni na jednom mestu i tamo piše 8.300...
Kako se boriti protiv te manipulacije kada je već toliko puta ponovljena kao istina?
- Ta manipulacija nas boli. Kažem da niko ne osporava zločin, nijedan normalan čovek i u srpskom korpusu ne osporava zločin. Svaki naš predsednik je išao i poklanjao se, izvinio se, a je li se neko od njih izvinio? Najveći srpski grad u bivšoj Jugoslaviji, van Republike Srbije, bilo je Sarajevo sa više od 150.000 stanovnika, a danas su Srbi u Sarajevu statistička greška. Jednom prilikom je predsednik Dodik rekao da u Sarajevu živi više Kineza nego Srba.
Kada govorite da je Srebrenica bio projekat koji je planiran dosta ranije, na šta sve mislite?
- Meni je to rekao jedan Bugarin, koji je bio predsednik IPCF, međunarodne policije koja je 1995. došla. On je bio u mojoj zoni odgovornosti i rekao je da je sve to projekat Nemačke. Te 1995. ja nisam tako poimao geopolitičku situaciju, pa nisam shvatao kad mi je govorio:"Plan Nemačke je da se nađu loši momci u Evropi koji će zemeniti njih. Vi ste izabrani da budete ti loši momci i to je projekat". Ja sam mislio da je to nezbiljno i da se on možda malo poigrava sa mnom. Međutim, vidim da je to projekat koji je posle 29 godina realizovan.
Informer
Da li je sada najveći paradoks što je zahtev GS UN za usvajanje rezolucije o Srebrenici podnela upravo Nemčka?
- Pa ne da je paradoks, to je skandal nad svim mogućim skandalima! To vam je kao da najveći lopov, devojčiću koja je ušla u komšijski voćnjak i ubrala jabuku, proglasi najvećim kriminalcem. To je poređenje sa Nemačkom koja je ubila i unesrećila milione ljudi u Evropi i svetu i sada optužuje nas koji smo u građanskom ratu imali žrtve. Ali ima tu još nešto, koriste se muslimani u Bosni i Hercegovini da se pokaže arapskom svetu kako se oni bore za prava muslimana u Evropi. Pa što se ne bore za ljudska prava u Gazi?
Nijedan vaš vojnik ni komandir nikada nisu optuženi niti procesuiran ni pred jednim sudom za ratne zločine. Čak se moglo čuti da komandanti Vojske BiH kažu pohvale za vojsku kojom ste komandovali, da nije izvršavala zločine, kako ste to postigli u tako teškim situacijama?
- Ja i danas sedim sa bošnjačkim i hrvatskim specijalcima i komandantima na zajedničkim sastancima koje organizuje SFOR. To je bio građanski rat, oni su bili sa svojim narodom, ja sam bio sa svojim narodom, ali svi oni nisu činili ratne zločine. Vrlo je teško kontrolisati u ratu da ne dođe do ratnih zločina. I kad uđete u kafanu, u kafani sedi možda jedan psihopata. Takvi čine zločine, a ne normalni. I u miru imate psihopate koji čine svireposti, ubiju i oca i majku i čitave porodice. Zamislite u ratu. A da bi se zločini izbegli morate imati jaku disciplinu, i neprikosnoveni autoritet kako biste kontrolisali sve svoje vojnike. Kada se raspravljalo o meni i mojoj jedinici, holandski oficiri i vojnici na svedočenju u Hagu su rekli da je na frontu moja jedinica bila najorganizovanija, najdisciplinovanija i najopremljenija jedinica koja je zavela red. I to je bilo dovoljno u haškom tribunalu da oni mene adaktiraju. Rečeno je sve u superlativu o meni, a ja sam ponosan na sve svoje vojnike i starešine jer su se borili prsa o prsa.
Vi ste tri puta ranjeni, izgubili ste 81 čoveka na frontu. To su najteže situacije tokom ratovanja, kako se nastavlja dalje posle gubitaka?
- To su drugovi, to su saborci i to boli. Desi se da 15 minuta pre smrti s nekim sedite u rovu i jedete mesni narezak iz konzerve, pričate, šalite se i desi se metak i njega više nema. To su velike traume, zato postoje posttraumatski sindromi kada ljudi od tih teških psihičkih trauma ne mogu da se izleče.