Mama mi je rekla da taj dan nema škole, a onda nas je vojska pokupila! Potresno svedočenje Spkinje koja je preživela rat u Bosni

- Ja sam živela u jednom malom selu, sa mojom familijom. Bilo nam je prelepo sve dok nije počeo rat. Imala sam društvo, nije bilo bitno ko je bio koje nacionalnosti. Jedno jutro kada sam ustala da se spremim za školu, mama mi je rekla da škole nema taj dan. Mama mi je rekla da moram da ostanem kod kuće da se igram samo sa svojim sestrama, a ne sa drugaricom muslimankom. Tad sam počela da sumnjam. Ostali smo u kućnom pritvoru dva meseca.

- Tog aprilskog jutra grupa vojnika je upala. Došli su crnim kombijem, mislim da ih je bilo desetak. Imali su puške. Ja sam bila u tolikom strahu. To je bio prvi put da sam videla pušku toliko blizu mene. Oni nas stavljaju u te kombije i voze nas. Odveli su nas u centar škole. Bilo je možda stotinu Srba koje su zarobili pre nas. Bilo je staraca koji su spavali na stolovima i ispod njih, jer nije bilo mesta u učionici. Ljudi su odlazili na ispitivanja. Imali smo jedan WC koji je već bio prljav i nismo mogli da ga koristimo.

- Na licima mojih roditelja sam videla da su i oni uplašeni i da ne znaju šta se dešava. Vojska je upala i odvela žene i decu, a muškarci su ostali u tom logoru. Odvezli su nas za Rašćane. Tu smo proveli narednih 12 meseci. Imam dva primera strašnih iskustava koje baš pamtim. Sećam se kad je vojska upala i rekla da moramo svi da stanemo napolje, stavili su puške uz nas i hteli da nas streljaju. Dedu koji je bio s nama su pitali "zašto je Srbin kad je to najgora vera na svetu". Sećam se i jedne noći kada smo spavali i u pola noći čuli da nešto gori, čuli smo i jauk. Mama, sestra i ja smo puzali gore do šumice. Slušali smo jauke životinja koje su zapalili. Mislim da su to bile hrvatska i muslimanska vojska - rekla je Stanić u potresnoj ispovesti.