EURO 1968: Kako je Džajić srušio svetskog šampiona (VIDEO)

Nakon prva dva izdanja koja su igrana pod nazivom Evropski kup nacija, turnir koji je održan u Italiji pre 56 godina bio je prvi pod nazivom pod kojim ga znamo i danas - Evropsko prvenstvo. Završnicu su igrala četiri tima, a novitet je bio i taj da su se kvalifikacije igrale po grupama, a ne po nokaut sistemu kako je do tada bio slučaj. Jugosloveni su tih godina predstavljali evropsku i svetsku velesilu, što su potvrđivali i rezultati na velikim takmičenjima. Nesrećno izgubljeno finale premijernog Evropskog kupa nacija od Sovjeta, kao i četvrto mesto na Svetskom prvenstvu u Čileu 1962. godine, dali su potvrdu da se tih godina na prostoru od Vardara do Triglava igrao odličan fudbal.

Dragan Džajić rođen je u Ubu 30. maja 1946. godine. Debitovao je u "plavom" dresu 17. juna 1964. godine u meču protiv Rumunije i vrlo brzo je pokazao svoj raskošni talenat, zbog kojeg ga mnogi i danas smatraju najboljim jugoslovenskim i srpskim fudbalerom u istoriji.

Informer

Jugoslavija je u kvalifikacijama za EP 1968. godine igrala u grupi sa Zapadnom Nemačkom i Albanijom. Golom Josipa Skoblara "plavi" su savladali Nemce u Beogradu (1:0), ali su u Hamburgu poraženi rezultatom 3:1. Očekivano, upisane su dve rutinske pobede nad Albanijom, za koju su u to vreme igrali amaterski fudbaleri. Zapadna Nemačka je u poslednjem kolu gostovala u Tirani i pobeda joj je garantovala plasman u četvrtfinale. Koliko je trijumf "pancera" bio izvestan, govori i anegdota da su Branko Rašović, Vladica Kovačević i Slaven Zambata otišli na odsluženje vojnog roka jer nisu očekivali kiks Nemaca. Međutim, dogodilo se čudo u Tirani, slabašna Albanija odigrala je 0:0 protiv tima koji je samo dve godine ranije igrao u finalu Svetskog prvenstva. Taj kiks koštao je Nemce plasmana u četvrtfinale u kojem se našla Jugoslavija.

- Sećam se da je to bilo veliko iznenađenje u to vreme. Očekivalo se da Nemci dobiju Albaniju u Tirani i odu na Evropsko prvenstvo. Ja sam slušao radio prenos meča iz Tirane koji je završen bez golova. Moram da kažem da smo mi pobedili Nemce u Beogradu, ali smo izgubili u gostima. Albaniju smo pobedili dva puta i to je tako u fudbalu. Iznenađenja se dese kada ih najmanje očekujete - prisetio se Dragan Džajić šokantnog raspleta kvalifikacija u ekskluzivnom razgovoru za Informer i dodao:

- Mi u to vreme nismo bili ekipa za potcenjivanje, naprotiv Jugoslavija je tada imala veliki broj vrhunskih igrača koji su igrali u jakim timovima. Na kraju smo imali mnogo sreće u toj utakmici, jer svi su očekivali da Nemci pobede Albaniju, ali fudbal jeste zanimljiv upravo zbog toga što su iznenađenja uvek moguća - kaže Džajić.

Informer

Prema tadašnjem sistemu takmičenja, sledilo je četvrtfinale u kojem je Jugoslavija išla na megdan sa Francuzima. Prvi meč u Marselju okončan je remijem 1:1, a onda je usledio revanš u Beogradu u kojem je naš sagovornik postigao jedan gol, a reprezentacija Jugoslavije razbila svog protivnika.

- Odigrali smo 1:1 u Marselju, a u revanšu smo pobedili 5:1! Izvanredno smo odigrali taj meč! Moram da kažem jednu stvar koja je i poznata javnosti. Naime, posle tih 5:1 većina igrača naše reprezentacije koji su igrali u tom meču nastupali su u francuskim klubovima. Bili su na ceni i svaki francuski klub je želeo da dovede nekog igrača sa prostora bivše Jugoslavije - evocirao je legendarni krlini fudbaler uspomene na proleće 1968.

- Ja sam od 1975. do 1977. boravio u Francuskoj i igrao za Bastiju. Tada se i dalje pričalo o toj utakmici i o nekim igračima. Imali smo u to vreme veliki ugled što kao fudbalska nacija, što igrači pojedinačno koji su igrali u brojnim francuskim klubovima. Mislim da smo tada bili među četiri-pet najkvalitetnijih reprezentacija u Evropi - istakao je on.

Na taj način, Jugoslavija se plasirala na završni turnir koji se održavao u Italiji. Prvi protivnik bio je i najteži mogući u tom trenutku - aktuelni prvak sveta Engleska. Kao da imena poput Gordona Benksa, Bobija Čarltona i kapitena Bobija Mura nisu bila dovoljna, našu selekciju zadesio je veliki maler na početku, kada se povredio Ivica Osim.

- Odlično se sećam tog Evropskog prvenstva. Otišli smo u Italiju pet, šest dana ranije kako bismo se što bolje pripremili. Bili smo u sportskom centru Koverćano koji je bio zatvoren za javnost i imali smo sjajne uslove. Odigrali smo i jednu prijateljsku utakmicu i dobro smo se spremili. Naravno da su Englezi kao aktuelni prvaci sveta u tom trenutku, bili favoriti. Međutim, Jugoslavija je imala vrunske igrače i odličan tim. Imali smo tu nesreću da nam se povredio Ivica Osim već u desetom minutu. Prema tadašnjim pravilima nisu bile dozvoljene izmene, tako da smo došli u situaciju da igramo više od 80 minuta praktično sa igračem manje, pošto je Osim statirao na krilu - prisetio se Džajić kultnog polufinalnog meča i zatim naglasio:

- I pored svih otežavajućih okolnosti, uspeli smo da slavimo istorijsku pobedu, svakako najveću pobedu reprezentacije Jugoslavije u tim godinama. Sećam se gola koji sam postigao, to mi je najdraži gol u reprezentativnoj karijeri. Počela je akcija od Holcera, ni danas ne znam otkud se Musemić našao na levom krilu, obično sam ja tu stajao i centrirao njemu jer takav je bio sistem igre. Ja sam se našao u šesnaestercu Engleza, podigao sam ruku i Musemić mi je poslao jednu "meku" loptu. Našao sam se u buketu igrača i u vazdušnom duelu sa Bobijem Murom, koji je bio poznat upravo po tome da je odličan u igri glavom. Bio sam viši u skoku od njega, primio sam loptu na grudi i zatim mi je lepo "sela" na levu nogu. Ponavljam, to mi je jedan od najdražih golova u reprezentativnoj karijeri i jedna od najdražih pobeda u dresu reprezentacije. Posle tog meča moja popularnost je naglo porasla, ne samo kod nas u Jugoslaviji već i na evropskom i svetskom nivou. Čak sam nakon toga dobio poziv da igram za tim sveta, sve kao posledica tog meča sa Engleskom i kasnijeg finala sa Italijanima - istakao je aktuelni predsednik Fudbalskog saveza Srbije.

Jugoslavija se plasirala u finale gde je čekao duel sa domaćinom turnira, selekcijom Italije. "Azuri" su u polufinalu odigrali 0:0 protiv SSSR-a i meča za trofej domogli su se zahvaljujući novčiću koji je pao na njihovu stranu. Prvi meč obeležila je fenomenalna igra "plavih", ali i katastrofalno suđenje švajcarskog arbitra Gotfrida Dinsta, koji se može nazvati Brihom pre Briha. Legendarni italijanski golman Dino Zof je nakon meča priznao da je protivnik bio bolji i zaslužio pobedu. Dragan Džajić bio je strelac vodećeg gola u finalu, ali to nije bilo dovoljno da se podigne pehar.

- Odlično smo odigrali tu prvu utakmicu finala, imali smo i pozitivan rezultat sve do same završnice. Malo nam je nedostajalo, pogotovo što smo pri vođstvu 1:0 imali još nekoliko velikih prilika da povećamo prednost. Sećam se jedne šanse Musemića, kada je Aćimović prošao po levoj strani i poslao malo jači centaršut. Musemić je dao sve od sebe, ali je za malo zakasnio da loptu sa dva-tri metra ubaci u mrežu. Da smo tada poveli 2:0 to bi bio kraj, ali desilo se to da nam je Domengini dao gol iz slobodnog udarca - prisetio se Džajić kultnog finala sa mnogo živopisnih detalja.

- Gledajući sa ove distance, smatram da su Italijani imali domaćinsko suđenje. Dinst im je pomogao taman koliko je bilo potrebno da dođu do izjednačenja. Bili smo bolji i u produžecima i imali nekoliko šansi, ali ostalo je 1:1 - zaključio je legendarni fudbaler Crvene zvezde priču o prvom finalnom duelu.

Prema tadašnjim propozicijama, u slučaju remija igrala se nova utakmica dva dana kasnije. Italijani su doveli petoricu novih igrača među kojima je bio i legendarni Điđi Riva, koji je dao jedan od dva gola u pobedi "azura". Naš sagovornik ni danas, 56 godina kasnije nema objašnjenje šta se dogodilo u ta dva dana, pa je Jugoslavija odigrala daleko slabiju utakmicu u kojoj je protivnik bio mnogo bolji.

- Moram da priznam da je Italija bila mnogo bolja u drugom meču i zasluženo je pobedila 2:0. Ne znam ni sam šta se desilo u ta dva dana. Italija je promenila petoricu igrača, bili su svežiji i imali su ogromnu želju da pred svojim navijačima u svojoj zemlji dođu do titule prvaka Evrope. Ne mogu da kažem da mi nismo imali istu takvu želju, jer smo bili svesni da je velika euforija u Jugoslaviji i da se slave dotadašnji naši uspesi. Bili smo nadomak titule i danas kada razmišljam o svojoj karijeri, ne mogu da prežalim što nismo tada postali prvaci Evrope. To bi bio istorijski uspeh, mada i ovo što smo uradili je bio odličan rezultat - dodao je on.

Informer

Razgovor nas je zatim odveo i na 1976. godinu kada je završni turnir odigran u Beogradu. Jugoslavija je u polufinalu igrala protiv Zapadne Nemačke, Džajić je ponovo bio jedan od najboljih na terenu, ali "plavima" čak ni vođstvo od 2:0 nije bilo dovoljno za plasman u još jedno finale.

- Izvanredno smo tada odigrali, vodili smo 2:0, ali smo na kraju izgubili 4:2 posle produžetaka. Mnogi ljubitelji fudbala pa i neki stručnjaci su mi rekli da nikada nisu videli da neka reprezentacija odigra tako dobro poluvreme kao što smo mi učinili u prvih 45 minuta protiv Nemačke. Praktično smo ih rasturili i kod vođstva 2:0 Jerković i Buljan su imali dve velike prilike da povećaju vođstvo. Nije se to dogodilo i onda su Nemci prvi gol postigli slučajno, a drugi su postigli u samoj završnici. U produžecima su bili bolji i zasluženo su pobedili 4:2. To je nešto što se teško može prežaliti - zaključio je Dragan Džajić u razgovoru za Informer.

Informer

Pored evociranja uspomena na evropske šampionate iz 1968. i 1976. godine, Dragan Džajić osvrnuo se i na predstojeći EURO, na kojem će naša selekcija učestvovati nakon pune 24 godine, prvi put pod imenom Srbija! Kompletan intervju sa prvim čovekom srpskog fudbala možete pogledati u videu ispod.