MIHINE REČI KOJE LEDE KRV U VENAMA: Ne smete izgubiti volju za životom, ostalo ne zavisi od vas! Bolest me je učinila boljim čovekom

Jedan od najboljih srpskih fudbalera ikada Siniša Mihajlović posle tri godine borbe preminuo je u 54. godini od leukemije.

Borio se do kraja, nije odustajao, živeo je, uživao sa porodicom, ali i na fudbalskom terenu. Čak ni bolest nije mogla da ga odvoji od velike ljubavi - fudbala. Mihina borba počela je 2019. godine, kada je poslao poruku svima koji se bore za život kao on.

Borio se do kraja

- Moja deca, odmah su tražila da budu donori koštane srži, ako je to moguće i postoji kompatibilnost. Oni su još mladi, potreban sam im. Neverovatna demonstracija ljubavi. Hvala i bratu i majci. Sada mi je najveža želja da udahnem malo svežeg vazduha, ali nemam vremena  za to. Nikad se nisam osećao kao heroj zbog toga što radim. Ja sam čovek, sa jakim karakterom, ali čovek, sa svom svojom krhkošću. Potrebna je i meni briga, želim da kažem svim ozbiljno bolesnim ljudima da se ne treba bojati, plakati i patiti. Nikada ne smete izgubiti volju za životom - rekao je pre tri godine legendarni srpski as.

- Oni koji ne uspeju da pobede nisu gubitnici. To nije poraz, to je prokleta bolest. Ne postoji recept za oporavak ili ga bar ja nemam. Možda se osećate kao ratnik, ali bez doktora ne idete nigde. Jedina stvar koju možete da uradite je da ne izgubite želju za životom. Ostalo ne zavisi od nas. Bolest me je učinila boljim čovekom koji se trudi da uvek vidi pozitivnu stranu. 

Informer

Nije se prepoznao na TV

Mihajlović je posle prvog odlaska u bolnici otkrio nešto što nismo znali.

- U bolnici Sant'Orsola su mi dali lažni identitet. Bio sam Cgikjltfr Drnovsk, beskućnik od 69 godina. Uradili su to da ne bi privlačili pažnju koji bi uznemiravali druge pacijente. Posle dva kruga hemoterapije, i izgledao sam kao da imam 69 godina. Imao sam 75 kilograma i samo oko 300 belih krvnih zrnaca u mom telu. Tražio sam od doktora da me puste da idem, a onda sam skoro pao na pod pred svima kada sam ustao. Kada sam se video na televiziji, nisam se prepoznao. Hteo sam tada da pošaljem poruku da ne treba da se stidimo bolesti. Morate da se pokažete takvim kakvi jeste - zaključio je Mihajlović.

U jednom momentu se bolest povukla posle transplantacije koštane srži, ali je, nažalost, ponovo uzela maha. Siniša je u međuvremenu napustio trenerski posao u Bolonji i potpuno se posvetio sebi, izlečenju i najvažnijoj borbi. 

Informer

Siniša se posle druge hospitalizacije vratio na teren, vodio je ekipu Bolonje. Fudbal je bio njegov lek. 

- Kažu da zdravlje čini da uživate u životu, a bolest vas tera da shvatite njegov smisao. Posle 34 u bolnici za mene su normalne stvari poput povratka na teren ili šetnje. Ovaj put je na mentalnom nivou bilo teže jer zbog kovida niko nije mogao da uđe u bolnicu. Ranije su mi dolazili, a u ovom slučaju je samo moja supruga Arijana mogla da dođe na tri sata, uz posebnu dozvolu. Ostajući sam u sobi čak i mentalno jaka osoba poput mene je patila. Svaki dan je isto od jutra do večeri, mučenje. Bilo je loše, ali evo nas. To je ono što se računa. Srećom, bilo je trenutaka koji su mi dali snagu, kao kada čujem i vidim porodicu preko telefona ili druge porodice sa terena kada su mi došli ispred bolnice. Zahvalan sam i osoblju Sant Orslole.

Informer

Otkrio je Miha tada o čemu razmišljao u bolničkoj sobi.

– Kada si u toj situaciji, prvo na šta se fokusiraš je da ostaneš živ, a onda razmišljaš o svemu ostalom. Dajete sebi male ciljeve iz dana u dan, trudite se da ih prevaziđete i maksimalno iskoristite teme koje imate. Tu su i smetnje kako da čujete poorodicu i igrače koji su mi pomogli, sve mora da počne iz glave. Uspeo sam zahvaljujući porodici i timu da sve teške trenutke prevaziđem. Već sam rekao svima iz bolnice 'Sant Orsola' da ću, kada prestanem da treniram, otići u bolnicu kao turistički vodič. Znam sve paviljone.

Poslao je Miha svima korisne savete.

- Dajte sebi dostižne ciljeve iz dana u dan, trudite se da ih prevaziđete, da maksimalno koristite vreme koje imate, da to uradite kvalitetno. Zatim su tu i smetnje, kada čujem porodicu ili igrače, ali sve mora da počne iz glave: Iza mene su teški trenuci, ali zahvaljujući porodici i tumu, uspeo sam da ih prevaziđem. 

Bonus video