Kako da mrzim ljude iz Zvezde? Ljubimac GROBARA poručio: TAMO IMAM PRIJATELJE! Neko ide u trafiku, neko u rudnik...

- Moramo sami da se organizujemo kad nas niko ne organizuje. Da ne sedimo po kafićima, već da se nalazimo po seminarima. Znam, nije lako, ali da razmenimo mišljenja, iskustva, kako bismo pomogli novim generacijama. Ne u smislu plate ili odnosa sa predsednikom, već stručno. Ja sam imao Antaru i Tumbu, da mi kažu šta misle, čak i kad mi se ne dopada i zbog čega sam bio ljut, ali prespavam i zapitam se da li su u pravu. To je najveća dragocenost. Možemo da se „skupljamo“ i posredstvom interneta, ali direktan kontakt je nezamenjiv - poručio je Nikolić.

Informer

On je bio u društvu Bojana Leontijević, profesora na predmetu Fudbal, inače nekadašnji Nikolićev saradnik iz prvog mandata u Partizanu,a sada sportski direktor Metalaca iz Gornjeg Milanovca. Tu je bio i Vladan Milojević.

- U prošlosti smo davali zajedničke intervjue pred večiti derbi (dok je na suprotnoj strani bio Miodrag Božović), jer za mene nema ništa lepše nego da pobedim Zvezdu. Isti je slučaj sa njima, ali... Toliko prijatelja imam na Marakani da ne mogu da im želim ništa loše. Kako da nekog mrzim!? A takva se atmosfera kreira! Zabrinuću se onog dana kad budem radio u sredini bez pritiska. Ako izgubim, a kažem „sve je u redu“, onda karijera pada. Moraš da budeš tamo gde je pritisak kako bi se kretao uzbrdo. Lepota ovog posla je u pritisku, da svako kolo igraš pred 50.000 gledalaca, a ne pred 5.000. Da se za nešto boriš. Ja nisam ljubitelj prijateljskih utakmica, mogu da budu velika zabluda. Odemo u Tursku, igramo protiv sjajnog tamošnjeg kluba, motivacija velika, svi hoće da se prodaju, onda se vratimo da učestvujemo u onom od čega nam život zavisi i – nema nas. Ja ne znam kako izgleda kad se izgubi deset utakmica u nizu. Ne znam kako bih narednog dana došao na trening, ne znam kakav novac da je u pitanju. Podneo bih ostavku odmah.

Informer

Jedna od primera dobrih odluka i prepoznavanja trenutka tiče se odlaska iz Partizana.

- I to posle duple krune. Stvar je iskustva, osećaja i informacija. Svi su bili u čudu. Ne idem u Real, nego u Videoton, uz svo uvažavanje mađarskog kluba. Razgovarao sam sa direktorom pet minuta, bilo mi je jasno da dolazim u tim kome sam potreban koliko i oni meni, da nam se ambicije poklapaju. Pokazalo se ispravnim. Negde moraš da analiziraš, osećaš i imaš informacije. Pa Lokomotiva... Takve izazove doživljavam kao najveće. Doći u klub čija se trenerska ličnost graniči sa Bogom, jer su Moskovljani sve pehare osvojili sa Jurijem Sjominom za mene je predstavljalo motiv više. Brzo se situacija okrenula, i tamo smo napravili veliki uspeh! Meni je ovo najlepši posao na svetu. Divan! Pazite, neko radi danas u trafici, drugi idu u rudnik, treći se bave zemljoradnjom, a mi sedimo ovde. I, kao, teško nam!? Trener bi trebalo da bude centralna figura kluba što se neprekidno potvrđuje u praksi bilo koji sport da je u pitanju. Zato su odnosi važni. I to je posao stratega. To nije obaveza koju možeš da završiš danas, već ono što si od prvog dana kreirao u komunikaciji sa ljudima. Odnosi se prave svakim gestom. Spadam u trenere takmičare i zato volim da kažem da ništa ne uspeva kao uspeh. Kad on počne da se događa onda svi počnu da veruju i – kreće.

Informer

Pamti se i danas izjava nekadšanjeg štopera Partizana, koga je Nikolić poveo iz Vojvodine, Branislava Trajkovića kako „šef ne voli pi...“, što opisuje kakve igrače bira u ekipu.

- Nisam voleo da kreiram tim od previše dobrih momaka, da radimo pet, šest dana, da ništa ne prijave, a onda nekog u subotu veče boli glava. Voleo sam obrnuto. Važno je da igrači imaju snažan karakter. Gledao sam u četvrtak Ajntraht – Vest Hem i video 22 bandita na terenu. Ko zna šta bi kod nas rekli za njihovo ponašanje, ali za mene je to hemija. Proces koji se ne završava, ne kažeš danas „to je to“. Zadatak trenera je da pojedince približava, a grupa sama po definiciji želi da se razdvoji. U takvim okolnostima karakteri daju sve od sebe na terenu“.

A