Igor Duljaj za Informer: O ratu u Ukrajini, Šahtjoru, Ahmetovu, Srni...

Razgovor sa Igorom Duljajem (44) biće emitovan na Informer televiziji u utorak (23.00), kada ćete moći da saznate sve ono što je mladi stručnjak dosad prošao u Partizanu, ali i kako mu je bilo u Šahtjoru, od kojih trenera je najviše naučio i šta ga trenutno najviše pogađa.

Budući da je kao igrač, a potom i kao trener, proveo oko 15 godina u klubu iz Donjecka, jasno je zbog čega oseća posebnu povezanost sa Ukrajinom. Ova zemlja je već dve godine u ratnom sukobu sa Rusijom, pa mladi stručnjak priznaje da je zbog toga jako tužan.

Kako doživljavate sve ono što se dešava u Ukrajini?

- Užasno mi to teško pada. Mnogo godina sam proveo tamo, u Donjecku, Kijevu i Sevastopolju. Čak je i jedna porodica iz Sevastopolja bila kod mene u Beogradu i veoma mi je teško i da pričam o tome. Ukrajina je divna i velika zemlja, u kojoj imam mnogo prijatelja. Svaki dan se molim da sukobi prestanu. Ko je u pravu, ko nije, to je najmanje važno, jer je rat sam po sebi zlo. Samo želim da sve to stane i da se život tamo vrati u normalu.

Informer

Da li ste ikada, za sve to vreme koje ste proveli u Ukrajini, osetili ili primetili da se nešto dešava i da može da dođe do rata?

- Ne, nikada. Niko nije ni mogao da pretpostavi da će doći do nečeg tako strašnog. Jako je osetljiva ta tema i samo bih voleo da se to napokon završi.

Stadion Šahtjora, prelepa "Donbas arena" potpuno je uništena, ali ni to nije sprečilo predsednika Rinata Ahmetova da nastavi da se bori za klub?

- Neverovatna je njegova posvećenost i ljubav prema fudbalu. Šahtjor je iz Donjecka otišao 2014. godine, ali Ahmetov nikada nije odustao ni okrenuo leđa, naprotiv. Klub postoji, igra Ligu šampiona, kupuje i prodaje fudbalere za višemilionske iznose...

Kada ste prelazili iz Partizana u Šahtjor, upravo je Ahmetov po vas poslao privatni avion. Kakav odnos danas imate?

- Sjajan. Odlično se poznajemo, Rinat je 24 sata posvećen Šahtjoru, pored svih drugih stvari koje se dešavaju oko politike i biznisa. Razgovori s njim su mi pomogli da mnogo toga naučim, da analiziram detalje, kako se rade transferi, kako skautiranje... Baš on mi je i rekao da ko nije spreman da radi pod pritiskom, ne treba ni da bude u fudbalu.

Informer

Pored Ahmetova, imate odličnu saradnju i sa Darijom Srnom, koji vam je pomogao i prilikom izbora pojačanja letos u Partizanu. Kako ste se zbližili?

- Darijo je mene primio u stan kada sam tek došao u Šahtjor. Nije dozvolio da spavam u sportskom centru, već je rekao da ću živeti s njim dok se ne snađem. Od tog dana smo nerazdvojni prijatelji, mnogo mi je pomogao u životu. Legenda u pravom smislu te reči, kako hrvatskog, tako i ukrajinskog fudbala. Dolazi često u Beograd, da podrži mene i Partizan, ali ujedno i da vidi koji su to igrači zanimljivi na srpskom tržištu.

Sada ste u Humskoj, a da li sebe jednog dana vidite ponovo u Ukrajini?

- Pre nego što sam postao trener Partizana rekao sam Srni da ako mu bilo kakva moja pomoć treba, odmah dolazim. Ukoliko mogu bilo šta da učinim za Šahtjor, uvek sam tu. Finansije uopšte nisu bitne, jer je taj klub meni toliko toga pružio i omogućio. Zato uvek postoji varijanta da se vratim tamo.

Informer

Imali ste priliku da sarađujete s mnogobrojnim stručnjacima tokom karijere, od koga ste najviše naučili?

- Kao trener, od Paula Fonseke. S njim sam sarađivao tri godine u Šahtjoru, bio sam mu pomoćnik. Učestvovao sam u procesu, tada sam shvatio koliko su Portugalci ispred nas, koliko znaju, odnosno koliko ja ne znam, jer neke stvari kao igrač uopšte ne primećuješ

Kako vam je bilo tokom saradnje sa Savom Miloševićem i Aleksandrom Stanojevićem u Partizanu?

- Te godine su mi pomogle da se adaptiram na srpski fudbal, da upoznam timove u našoj ligi, vidim ko kako igra, kakvi su uslovi... Njih dvojica su potpuno različiti. Savo je miran i staložen, a Stanoje ima neverovatnu želju i energiju, 24 sata misli su mu okupirane fudbalom. Učio sam i od njih, izuzetno je to bio koristan period za mene.

Informer

Da li postoji neki trener od kojeg tražite sugestiju, ko je tu da vas posavetuje?

- Pred moj prvi večiti derbi, onda kada sam debitovao na klupi Partizana, zvao sam Mirčeu Lučeskua, s kojim se pre toga nisam čuo godinama. Taj čovek je sve i svašta prošao u životu, ima ogromno iskustvo i znanje, a čak i u poznim godinama poseduje neverovatnu energiju. Bilo mu je jako drago što sam se setio njega i tražio savete. Pričali smo šta bih ja to mogao da kažem igračima, na šta da obratim pažnju, koji su detalji presudni...

Čuveni Nemac Lotar Mateus trenirao vas je upravo u Partizanu i uveo klub 2003. u Ligu šampiona. Kakav je on bio?

- Kada on drži govor, svi igrači mu veruju. Ne drhti mu glas, ubedi vas da sve možete. Posle prvog meča i poraza od Njukasla niko u klubu se nije nadao da možemo u revanšu da prođemo dalje, a među njima sam bio i ja, iskreno. Jedini za koje znam da su verovali bili su Mateus, Taribo Vest i Albert Nađ. Čak nam je i jedan čelnik kluba pred samu utakmicu poručio: "Momci, srećno, samo nemojte da primite više od tri." Lotar, naravno, to nije razumeo, pa je tražio da mu prevedemo, ali niko od nas nije smeo da ponovi. I nakon poraza od Reala u Madridu od 1:0, onog tima s "galaktikosima", na aerodromu su svi bili srećni i nasmejani jer se nismo "obrukali". Šef je sve to gledao sa strane i u jednom momentu mi je samo rekao: "Eto kakvi ste vi. Mi izgubimo, a vi se radujete porazu". On je bio razočaran. Tad sam shvatio šta znači nemački mentalitet, taj pobednički karakter i zbog čega je on bio najbolji fudbaler sveta.

Informer

Da li možete da nam izdvojite neku anegdotu s Taribom Vestom, s kojim ste bili saigrač u Humskoj?

- Uh, toga ima pregršt. Bili smo u Cirihu, trebalo je da obiđemo kuću fudbala, ali nisu hteli da nas prime jer se prethodno desio neki incident. Mateus nas je pustio da odemo da se prošetamo, a kad smo se vratili u hotel, na ceduljici je bila Taribova poruka: "Otišao sam u Milano da sredim frizuru, eto me za tri dana". Kad je došao, Lotar nije hteo da ga primi nazad. Svi smo molili šefa da mu oprosti, Taribo je klečao na kolenima. Kod Vesta sam prvi put u životu video da neko na dan utakmice ide u teretanu, što je za nas bilo nezamislivo. Nije umeo ni da vozi kako treba, koristio je samo prvu i drugu brzinu. Jednom je zvao, kaže stao mu auto na Gazeli! Nije znao da treba ponekad i gorivo da sipa. Ma jako simpatičan lik, pozitivan, mnogo nam je pomogao. Pred Njukasl nam je rekao da će on "da pojede Širera". I to s onakvim kolenom. Pritom je zaboravio kopačke u Beogradu, pa je zvao sponzore kluba i navijače da mu ih ponesu kada krenu za Englesku.

Informer

Poznato je da nemate društvene mreže, a ne čitate ni portale, ni novine. Zašto?

- Jedna osoba mi je rekla: "Baš čudno, onaj ko treba da ima društvene mreže - nema ih, a onaj ko ne treba, on ih ima". Ne želim da gubim vreme na to, znam ko sam i šta sam. Ne čitam sportske vesti, niti ono što se tiče konkretno mene. Ponekad mi deca pošalju, ali me to zaista ne zanima. Pratim Šahtjor, volim da odem na košarkaške utakmice Partizana, pogledam malo vesti iz sveta i to je to.

S obzirom da posao u Partizanu donosi i veliki stres, kako porodica reaguje na sve što se dešava oko vas?

- Da bismo se zaštitili, da ne bih prenosio nervozu na njih i oni na mene, malo sam se izolovao i trenutno živim sam. Klinci dolaze u Partizan, treniraju i gledaju mečeve, posle škole se viđamo. Ipak, najviše punim baterije tako što treniram. Možda će nekome suludo zvučati, ali mnogo volim da trčim i tako se najbolje oslobađam pritiska i stresa.

Informer

Kada ste na terenu, a pogotovo kada vodite utakmicu, retko kad se smejete. Da li je zaista toliko teško biti trener Partizana?

- Onaj ko nije nosio dres ovog kluba ili sedeo na klupi, ne zna kako je to. Stresno je, ali smejem se kada vidim da su moji igrači zadovoljni, kada vidim da se navijači raduju. Ja sam ispunjen čovek kada su ljudi oko mene srećni.