Foto:
Srbija
IME MOG OCA UREZANO JE NA NAJVEĆEM ZVONU HRAMA SVETOG SAVE! Ovo je priča o Svetislavu Prlinčeviću! /FOTO/
Zbog ovog retkog dobrotvornog i darodavnog dela on je, kao najveći priložnik, proglašen za ktitora, a patrijarh Pavle mu je lično dodelio Orden Svetog Save prvog reda. Bez obzira na veliki doprinos, ljudskost i dobročinstvo koji su krasili njegovog oca, on kaže da je Svetislav bio skroman čovek koji se nikada nije hvalio, ni razbacivao novcem, a da mu je jedina životna misija bila da daruje.
Veliki rodoljub
- Rodom smo iz Vučitrna, sa Kosova, i odmalena nam je usađena ljubav prema Srbiji. Svetislav je bio veliki domaćin, živeli smo u patrijarhalnoj porodici, a 1942. godine prisilno smo napustili svoje ognjište i doselili se u Niš. U Beograd smo došli 1946. godine, a otac je radio kao komercijalista u Radio Beogradu, a zatim je otvorio svoju firmu i napravio metaloprerađivačku radionicu. Njegove ruke svašta su znale da naprave i na taj način je sticao novac - priča Zlatibor.
Informer
- Ponekad nas je i nerviralo što novac ne donosi u kuću. Slutili smo da daje onima koji nemaju, ali ko je u to vreme smeo da protivreči svom ocu. Jedan od sinova ga je pitao ga zašto mi nemamo novca i novu garderobu, kad on već dobro zarađuje, međutim, odgovor nismo dobili, već samo preki i strogi pogled. Takva su vremena bila, nismo smeli da se mešamo u njegovu "politiku", ni da pitamo za novac - kaže on.
Nastavili smo utabanim stopama svojih dedova
Pokojni Ninoslav Prlinčević, drugorođeni sin velikog ktitora Svetislava, pričao je da je ideja o kupovini najvećeg zvona rođena 1986. godine, kada je dobijena dozvola za nastavak gradnje velelepnog hrama.
- Otac se uključio odmah u Savet crkve, poznajući prethodni istorijat gradnje Hrama. Znajući da su to naši dedovi počeli, naše je bilo da ne posustanemo, nego da nastavimo dalje i ostvarimo san naših predaka. Možda hram danas izgleda skupo, ali "običan" narod je svojim donacijama doprineo njegovoj gradnji. Predanja kažu da je najveći san predratnih domaćina da se iz hrama čuju zvona i srećan sam što nam se ukazala prilika da i mi "ovako mali" darujemo simbol glasa Božjeg i zajednički oživimo vremena i vrednost stare srpske tradicije.
Prlinčević priča da je njegov otac bio veliki rodoljub i da jedino sa tim može da poveže njegov doprinos za izgradnju hrama. Kaže da je imao veliku tradiciju dobročinstva, da je pomagao crkvama na Kosovu, opremao bolnice i sve druge ustanove koje su mu se obraćale za pomoć.
Informer
- Otac je čuo da je došao jedan stranac, odnosno naš čovek koji dugo živi u inostranstvu i da želi da daruje veliku svotu novca za hram. Nije mu se to dopalo, pa je prkosno odmah ponudio daleko veći iznos. Sledeće situacije koje mogu da se setim je kada je 1992. godine on bio domaćin slave u hramu i tada se ponašao sasvim staloženo. Bio sam iznenađen koliko su ga ljudi poštovali i koliko znaju o njemu, jer on je za mene bio "običan" čovek, pomalo prek i strog - sa osmehom priča Zlatibor.
Prijatelj do smrti
Arhitekta Branko Pešić u svojim zapisima kaže da je Prlinčević do smrti bio drag prijatelj koji je često posećivao hram.
Informer
- Domaćin slave 1992. bio je Svetislav Prlinčević, sa suprugom, sinovima i brojnom familijom. On je bio jedan od najvećih priložnika hrama, proglašen je za ktitora, a nosilac je i Ordena Svetog Save prvog reda. Sećam se kada je u prostorije projektanata ušao postariji čovek, skromnog izgleda i sa vrata rekao da bi želeo da da prilog za najmanje zvono na hramu. Primio sam ga i uz izvinjenje mu rekao da je to nemoguće jer sam ja već priložio novac za to najmanje zvono. "Pa dobro, onda ću finansirati izradu najvećeg zvona", mirno je odgovorio. Njegov prilog iznosio je 100.000 dolara. Poslužili smo ga kafom, a razgovor je krenuo na temu životnog puta našeg darodavca - kaže arhitekta u svojim zapisima.