Foto:
Srbija
PRIZREN U SRCU, NOVI SAD U DUŠI... Kako izgleda kad ti zapale kuću, autorske slike i ikone, pokušaju da zatru trag postojanja i kako se nađe neka neobična svetlost na kraju tunela
Učenicima u prizrenskim srednjim školama je predavao ruski, istovremeno se bavio ikonografijom i klasničnim slikarstvom, radio na kopistici zidnog slikarstva. Uporedo je glumio, režirao i pripremao predstave u Srpskoj drami Amaterskog pozorišta pri Domu kulture u Prizrenu.
- Slikarstvo je moj hobi iz srednje škole.Do rata 1999. imao sam veliki broj samostalnih i kolektivnih izložba, kako u mom rodnom Prizrenu, tako i u Prištini, u holu Narodne biblioteke, zatim u Kosovskoj Mitrovici, Gračanici i drugim kosmetskim mestima - priča za Infroemr Stevanović i sa setom dodaje:
Sećanje na patrijarha Pavla
Neizbežno je pitanje kako se naš sagovornik seća tadašnjeg vladike, a potonjeg patrijarha Pavla, koji je tri decenije bio episkop baš u Prizrenu. Informer
- Patrijarh Pavle je u Prizren došao 1950 godine, gde je u to vreme bio profesor i vaspitač u Pravoslavnoj bogosloviji Sv. Kirila i MetodijaSve vreme njegovog boravka u Prizrenu, moj pokojni otac Trifun bio je njegov đakon. .U to vreme, moj otac je radio kao ekonom i honorarni nastavnik crkvenog pojanja. Tada su predavali i generaciji , u kojoj je bio i sadašnji patrijarh SPC, gospodin Irinej. Vladika Pavle je bio Božiji blagoslov srpskom narodu u Prizrenu i okolini. Taj sveti čovek je oplemenio, naučio skromnosti i trpeljivosti ,ne samo mene, nego i sve nas koji smo imali čast da ga lično poznajemo. Poštovali su ga tada i ljudi drugih vera. Uprkos tome što su ga neki mrzitelji svega onog što je srpsko, vukli za bradu čak i u centru Prizrenu. Na sudu, on ih nije krivično gonio, uz blagu reč da će dragi Bog o svemu suditi.
- Sve slike i ikone koje sam do rata stvorio, njih preko 150, izgorele su u kući u Prizrenu, koja je odmah zapaljena po mom odlasku, juna 1999. To je bila prva spaljena kuća u starom prizrenskom naselju Potkaljaja, gde su uglavnom živeli Srbi.
Stevanovića život nije mazio, prerano je ostao bez supruge, sa dvoje tada maloletne dece, a kasnije, pod patronatom tzv. međunarodne zajednice i NATO agresora i bez kuće u Prizrenu, ali se ipak nije predavao.
- Po dolasku u Novi Sad, grad koji sam, pored rodnog Prizrena, najviše voleo u bivšoj Jugoslaviji, počeo sam da radim u odeljenju Ministarstva odbrane SRJ, koje je tada bilo smešteno u zgradi Banovine. Nastavio sam da se bavim slikarstvom i ikonografijom, što mi je u prvim trenucima po dolasku pomoglo da se brže stabilizujem, kako materijalno. tako i mentalno. Kada mi je Prizren bio samo bolno sećanje, ne tako dugo od našeg progona sa Kosova i Metohije, 2001.godine, imao sam izložbu u zgradi Banovine, odnosno, tadašnjeg Izvršng veća AP Vojvodine - kaže Stevanović.
Njegovi radovi nisu ostali nezapaženi, pa su slike i ikone otišle i za Švajcarsku i Italiju, a pozvan je i da dva puta učestvuje na slikarskim kolonijama u Somboru.
- Sada sam u penziji, slikanje mi je i dalje hobi koji me "drži" i pomaže da lakše prebrodim sve promene u životu i ispunjava penzionerske dane. Zahvaljujući mom dragom prijatelju , sada pokojnom borcu iz Drugog svetskog rata Radetu Keviću, koji ima vikendicu na Popovici, u divnoj fruškogorskoj prirodi, dobio sam novi slikarski prostor. U vikendici sam, pored ostalog, uradio niz murala u prizemlju. Kako je lepo krenulo, nadam se da ću uskoro imati dovoljno slika za samostalnu izložbu - veli Stevanović.
Informer
Zvonimir Stevanović je jedan u nizu, od stotina hiljada Srba koji su, od početka do kraja devedesetih godina prošlog veka, žar sa ostataka spaljenih ognjišta tamo gde su im koreni, raspalili na novom staništu.