Foto:
Srbija
NESTVARNA PRIČA O LEPOJ MELI IZ KIKINDE: Povratila očevo bogatstvo, sahranila muža i dete, dobila sina s kočijašem, a onda u DAVANJU NAŠLA MIR!
S razlogom, jer je srpskoj pravoslavnoj crkvi i gradu u kojem je provela čitav životni vek, a kada je u 83. godini preminula, zaveštala najveće materijalno i duhovno nasleđe - crkvu i Manastir Svete trojice, kapelu, salaš, 300 jutara plodne poljoprivredne zemlje, oko 20 raskošnih kuća, ogroman novac...
I danas se o njoj, posle više od jednog veka, u rodnom gradu ispredaju priče. Prezrevši učmalu palanačku sredinu i čaršijska naklapanja, Mela je na kraju odbacila silno bogatstvo, a dušom i telom posvetila se humanitarnom radu i duhovnosti. Poreklom iz ugledne i bogate porodice tadašnje Velike Kikinde XIX veka, Melanija Gajčić rođena 1829, imala je tragičan i stradalni život pun oprečnosti, protkan usponima i padovima. Za ono vreme slobodoumna i gorda, zanemarujući privatni život i neprijateljstvo sredine u kojoj je živela, Melanija je sve svoje snage upotrebila za povraćaj velike imovine koja joj je nepravedno uskraćena po očevoj smrti.
Informer
Otac Dimitrije stekao je veliki imetak kao visoki činovnik u magistratu Dištrikta. Oženio je Mariju, imućnu ženu poreklom iz poznate porodice. Odrastavši gledajući oca koji umešan za sticanje imovine uvećava bogatstvo, Melanija je preuzela model življenja sposobnog roditelja. U ratnim događajima koji su uzdrmali celu Evropu 1849. godine, Dimitrije Gajčić gine u bici kod Mokrina boreći se protiv Mađara.
Od toga dana, za porodicu Gajčić nesreće se samo nižu. Marija je ubrzo umrla, ostavivši za sobom Melaniju i sina Mihaila. Zbog očevih neizmirenih obaveza, vlast im osporava pravo na imetak, a zatim pokreće i sudski postupak oduzimanja celokupne imovine. Melanija se energično usprotivila toj odluci. Bila je punoletna (21) i smatrala je da nema nikakve prepreke u pravu da nasledi imanje svojih roditelja. Posle majčine smrti, udala se za Jovana Nikolića, pravobranioca u Magistratu i sina poznatog varoškog trgovca Georgija Nikolića. Pet godina kasnije postaje mlada udovica kada joj muž iznenada oboljeva i umire.
Informer
Neizbrisivo sećanje na Melaniju Gajčić utkala je u svojoj knjizi nekadašnji kustos i istoričar Narodnog muzeja u Kikindi Aleksandra Saša Beloš. Protojerej Jovan Silaški u drugoj knjizi "U početku beše reč" posvetio je odeljak upravo ovoj znamenitoj Kikinđanki. Gotovo da nema dana, a da se njeno ime u rodnom gradu ne spomene češće od bilo kog drugog. Tu, nadomak manastira, nalazi se groblje koje nosi njeno ime. Melino groblje.
Sigurna u poslu i odluci da se više nikada neće udavati, imetak je strpljivo uvećavala. Mela se odlučila za samo njoj svojstven put i u potpunosti posvetila očuvanju i uvećanju imanja.Posle nekoliko godina borbe sa lokalnom birokratijom, uspela je da povrati oduzetu imovinu.
I pored postignutog cilja, nije bila zadovoljna, jer naslednika nije imala. Uradila je za ono vreme nešto potpuno nesvakidašnje, vođena idejom da se ne vezuje ni za koga. "Prenebregnuvši Božije zakone i ljudska shvatanja", kako je govorila, a u hroničarskim spisima pribeleženo, rodila je vanbračno dete, kćer Ekaterinu, koja je umrla nakon dve nedelje života. Drugo dete bio je sin Pavle. Ime oca se ne spominje, a u napomeni Protokola rođenih navodi se da je "bezbračno rođeno".
Informer
Iz više izvora može se saznati da su deca rođena iz navodne Meline veze sa kočijašem koji je radio na njenom imanju, vrlo skromnog materijalnog stanja. Supruga mu je nadničila da bi prehranila petoro sinova, dok je on sve vreme boravio na Melinom imanju. Kasnije se ispostavilo da je Melanija, darežljiva u emocijama, ali i novcu, pomagala ljubavnikovu porodicu čija su deca izrasla u školovane i viđenije Kikinđane.
Energično se protivila braku sina Pavla koji se, napunivši 19 godina, ženi vršnjakinjom Marinom Zubanov, sa kojom je u srodstvu. Ubrzo dobijaju dete koje posle devet meseci umire, a iste godine upokojio se i Pavle.
Smrću sina i unuka bile su pokopane sve Meline nade za budućnost. U nesreći je videla Božju kaznu za postupke i način na koji je do tada živela. Još jedna prekretnica u životu, presudila je da "svoju tekovinu vrati Bogu, čijim je blagoslovom sačuvala i umnožila. Ovo će imanje od sada biti Božije, a ja ću samo biti Božija", zapisane su reči lepe Mele u hroničarskim spisima.
Informer
Tako je i bilo. Pored izgrađene kapele, ktitor je crkve i manastira posvećenog Svetog Trojici. Posmrtni ostaci roditelja, sina, unuka, brata i na kraju njeni, počivaju u podzemnoj odaji izgrađene kapele. Upokojeni u podrumu sa prozorima, po njenom nalogu, da im sunčevi zraci neprekidno dopiru.
Umorna od svega, Melanija se odlučila na skroman i povučen život, obučena uvek u crninu. Pokajanje i predanost Bogu, odveli su je na udaljen i pust salaš tražeći mir i spokoj. U neuglednom kućerku spavala je na drvenoj klupi i hranila se u skladu sa podvižničkim životom koji je vodila. Umrla je u 83. godini. Manastiru je zaveštala svoje veliko bogatstvo, a za života je pomagala uboge, bolesne i siromašne. Školovala je i pomagala đake. Ne bez razloga, ponela je epitetet sirotinjske majke i najveće dobrotvorke Banata.