NEMA PREDAJE, NE ODUSTAJEM! Dragan je u sukobu sa teoristima OVK izgubio obe noge, ali njegova borba TADA JE TEK POČELA/FOTO/

Dragan Veličkov iz Surdulice, nekadašnji policajac, već 22 godine živi kao invalid, jer je u terorističkom napadu na Kosovu i Metohiji ostao bez obe potkolenice. Dugo je bio u rezervnom sastavu policije, a onda je zasnovao radni odnos u OUP Suva Reka, gde ga zatiče rat.

- Na jednom od zadataka, tačnije kada smo krenuli da pružimo pomoć kolegama čije je vozilo naletelo na protivtenkovsku minu, nama se isto to dogodilo. Sve se desilo 24. maja 1999.gdine, u blizini sela Pećina.

Informer

Bilo je oko 11 časova, sa kolegama smo stajali u centru Suve Reke, kada smo preko radio stanice čuli poziv u kolima da kolege traže pomoć i da su napadnuti. Bez razmišljanja smo im krenuli u pomoć. Trebalo nam je desetak minuta da stignemo do pet kilometara udaljenog sela Pećine. Kada smo stigli, još uvek se pucalo. Saznali smo da su trojica policajaca iz tog sela krenuli u Suvu Reku po hranu, kada su ih teroristi OVK napali.

Pohitao u pomoć kolegama, pa isto naleteo na minu

Zatekli smo dva ranjena policajca koji su se krili između vozila i kuće. Kolegi Zoranu Dodiću, koji je bio za volanom, nije bilo spasa. Jedno vozilo je produžilo ka centru sela, a mi smo stali da pokupimo ranjene. Ubacili smo ih u zadnji deo vozila i ja sam seo sa njima, pokušavajući da im pružim prvu pomoć.

Informer

Međutim, na samo kilometer odatle, naše vozilo je naletelo na minu. Kako nije bilo blindirano, vozilo se raspalo, a delovi su odleteli unaokolo. Nakon toga, usledio je tajac - seća se Dragan.

Detonacija je odbacila Dragana pored puta, tako da su mu noge bile uzdignute u odnosu na telo. Po izgledu pantalona, odmah je bio svestan da je ostao bez nogu. Međutim, to je bila sreća u nesreći, jer upravo taj položaj sprečio da u potpunosti iskrvari.

Pored mesta napada su prolazili teroristi UČK, ali nisu proveravali da li ima preživelih policajaca.
 

- Ležao sam u blatu, ranjen i nepomičan, čitava dva sata. Blizu mene ležele su poginule kolege. Čuo sma da neko krklja, a nisam mogao da mu pomognem. Noge više nisam osećao.

Skinuo sam kaiš i podvezao butine, čekao sam da dođe pomoć, pitajući se hoće li uopšte doći. Bio sam nemoćan, a opet tako jak, prolazile su mi slike mojih najmilijih pred očima. U levoj ruci imao sam život od 40 godina, a u desnoj pištolj i bombu, ako zatreba, da se živ ne predam Šiptarima.

Informer

Čuo sam kako se vozilo približava, ali nisam smeo da išta kažem. Bile su to kolege koje me nisu videle. Potom sam čekao život ili smrt. Vratili su se. Prvo sam ugledao kolegu Ramadana Šabanija, a zatim i Žiku. Počeo sam da ih dozivam i tek tada osetio strašnu bol. Zahvaljujući njima, ponovo sam se rodio - priča Dragan.

U bolnici mu amputirali obe noge, ali njegova borba tek je počela 

U bolnici u Prizrenu Draganu su amputirali obe noge i sanirali ranu od gelera ispod levog plućnog krila. Tog trenutka, kaže Dragan, počinje borba za njegov drugi život uz veliku upornost.

- Bez obzira na stopostotnu invalidnost znao sam da ću samo upornim vežbanjem moći ponovo da obučem uniformu, navikavajući se na proteze. Dugo sam razmišljao, kako ću da provodim vreme, a da ništa ne radim. Vrtaio sam se i radio administrativne poslove u PS Surdulica.

U levom džepu,ispod službene značke nosio sam novčanik, kao amajliju, ali to nije običan novčanik, već ona koji mi je spasio život. Ima i rupu od gelera. Geler bi me pogodio tačno u srce, ali novčanik mu je skrenuo putanju i zato ga sada nosim i čuvam kao amjliju - priča Dragan.

Posle Prizrena, Dragan se lečio u vojojnoj boliciu Nišu. Starešine, kolege, kao i MUP ga nisu zaboravili, od trenutka kada je ranjen, pa dalje, uvek su pomagali, kaže. Seća se da kada su jednom prilikom došli kod nejga u posetu kod kuće, po navici je krenuo da ustane i pozdravi starešinu.

Informer

Zahvaljujući protezama radi i živi normalno

Zaboravio je da nema noge i pao je, što je bilo veoma dirljivo za njega, porodicu i kolege. Dug put lečenja, rehabilitacije, navikavanje na kolica i proteze, sve je to sada iza Dragana i njegove porodice. Zahvaljujući protezama, ali jakoj volji Draganov život izgleda sasvim normalno. On vozi auto, u penziji je, provodi vreme sa decom, suprugom i unucma. Veliki je ljubitelj prirode, pa je često na Vlasini ili Čemerniku.

Inače, sve muške glave u porodici Veličkov su policajci, i to već treću generaciju. Dragan je dobitnik mnogih priznanja, ordena i zahvalnica. Svi su stečeni za rad u službi, odbranu zemlje i veliku posleratnu borbu da svoj i život svoje porodice posle njegovog ranjavanja bude normalan.