VEROVALI ILI NE I OVO JE MOGUĆE! Polifon iz 19. veka radi kao sat! Ovako zvuči i izgleda preteča džuboksa (VIDEO/FOTO)

Zabava u bolje opremljenim gostionicama u XIX veku nije se mogla zamisliti bez polifona. Jedan od najstarijih mehaničkih muzičkih instrumenata krasi stalnu postavku Narodnog muzeja u Kikindi i svedoči o nekim davnim vremenima, ljudima i događajima.

Iako je doživeo restauraciju koja mu je vratila stari sjaj i podešavanje radnog mehanizma kikindskog časovničara Piokera, ovaj masivni muziči instrument svojom lepotom i monumentalnošću i danas privlači pažnju javnosti. Izrezbaren od finog drveta (u muzejskim spisima nema podataka od kojeg drveta je napravljen) i delom izrađen od metala, deo je stalne postavke kikindskog Muzeja.

- Polifon je jedan od najstarijih mehaničkih muzičkih instrumenata. Za reprodukciju muzike koristi metalne ploče nazubljene na određenim mestima koje se nalaze poređane u prostoru ispod mehanizma. O njih "zapinju" metalne igle različitih dužina, koje proizvode određeni ton. Da bi polifon zasvirao, potrebno je da se ubaci gvozdeni novac i da se mehanizam pokrene pomoću ručice kojom se navija sa strane. Nekada su to bile krune, a sada ubacujemo dinare. Može se reći da je polifon preteča kasnije napravljenih džuboksova -kaže Dragan Kiurski, viši muzejski pedagog.

- U gostionici u Nakovu služio je kao izvor zabave. U to vreme ova muzika koju proizvodi polifon se slušala i odgovarala je tadašnjem muzičkom ukusu. U kikindskom muzeju jedan je od omiljenih eksponata posetioca, ali i nas koji smo ovde zaposleni. Veoma je zahvalan predmet za interpretaciju i priču o njemu. Osim toga, možemo i da demostriramo kako zvuči i fumkcioniše u svom primarnom izdanju-priča Kiurski za Informer.rs.

Jedan predmet, mnogo priča i emocija

Upravo zbog zanimljivih priča o eksponatima, muzej je prošle godine pokrenuo, sada treću po redu radionicu pod nazivom "Jedan predmet-mnogo priča”. U eri društvenih mreža i interneta, koji neminovno dovode do otuđenja ljudi, ova radionica namenjena odraslima okuplja zainteresovane u muzejskom prostoru gde "licem u lice” pričaju o starim predmetima. Nekada je to bila pegla na žar, školska tablica za pisanje kredom, a sada polifon. Emocije i priče koje pobuđuju eksponati, dokaz je da će ova radionica još dugo godina živeti. Jer, kao što ne treba bacati stare i vredne predmete, tako i naše emocije zaslužuju "restauraciju".

- Moja osnovna ideja je bila da malo eksperimentišem sa muzejskim posetiocima, ovoga puta sa odraslima, jer sa decom baš mnogo radimo. Pokušao sam da animiram odraslu publiku i da vidim na koje načine jedan predmet može da izazove priče i emocije putem radionice "Jedan predmet-mnogo priča”. Na osnovu tih priča možemo da rekonstruišemo prošlost i živote ljudi što je nama u muzeju vrlo značajno. Ja ispričam ono što je važno o nekom predmetu, a zatim širimo asocijacije vezane za njega. Neverovatno je šta sve može da se sazna i kakve emocije može da izazove jedan stari predmet, kao i o mestu iz koga potiče. Tokom priče napravimo prijatnu, domaćinsku atmosferu, pijemo čaj i zajedno saznajemo dosta toga - navodi Kiurski.