JA, VRAGOLAN I MOJ DEDA! TO JE PESMA O NJIMA! Slobodana i njegovog unuka svi znaju u Mačvi, EVO KAKO SU POSTALI POZNATI

 

Tako je bilo na nedavnoj fijakerijadi u Bogatiću gde je Filip bio najmlađi vozač. Kod kuće je uvek sa konjima, hrani ih, timari, čisti u štali a deda Slobodan je zbog toga veoma ponosan.

 - Bez Filipa ne može da se izađe iz avlije. Pomaže da upregnemo konje, a nekoliko puta je i vozio fijaker. Svi sa oduševljenjem gledaju u njega- priča nam deda.

U ovom kraju na prste se mogu izbrojati kuće koje imaju konja, a tek su fijakeri retkost. Slobodan je među poslednjim čuvarima tradicije stare Mačve i ne krije sreću što unuk Filip voli konje i fijakere.

On je pak to nasledio od oca Milosava. Fijaker tada nisu imali jer nisu mogli da ga kupe pošto je, veli, bio skuplji od mercedesa.

- Sa 16 godina sam prvi put vozio tuđi fijaker i zarekao sam se da ću kad-tad imati svoj. Sad
imam dva, četiri lipicanera i dva para prelepih kožnih amova. Brat i ja imamo šest traktora i tri
automobila, ali džaba sve to. Konji i fijakeri su moje bogastvo, zadovoljstvo i ljubav. Neću ih
prodavati dok sam živ, a deci sam rekao da slobodno rade šta im je volja kad ja sklopim oči -
kaže Slobodan.

U svojoj štali oduvek ima konje, nekada i više od deset kobila, pastuva i ždrebadi. Kupovao je i
prodavao kobile alatuše, dorotuše, noniuse, a poslednjih nekoliko godina gaji samo lipicinare.

- Volim noniuse, to su opasno jaki konji. Kad njih upregneš u fijaker samo treba da držiš kajaseve u rukama, milina kako lagano idu. Zbog dece sada imam samo lipicanere koji su lakši, krotkiji konji, pa i oni mogu sa njima - priča Slobodan.

U lepoti Slobodanovih konja i raskoši njegovih fijakera četiri decenije uživaju posetioci
turističke manifestacije "Hajdučko veče" koja neguje sećanje na stare svadbene običaje u Mačvi
iz vremena Janka Veselinovića. On je, međutim, do oltara vozio i više stotina pravih mladenaca
ne samo u Mačvi.