"Molim Beograd!" Evo šta je nekada predstavljao broj 23456 u telefonskom imeniku!

Kada danas listamo imenike iz tog vremena, po važnim telefonima možemo da mnogo bolje razumemo šta je za Beograđane u tom trenutku bilo zaista bitno. Slika koju odaju požutele stranice ovih nekad izuzetno važnih knjiga, precizan je i bogat prozor u prošlost Beograda, i život kakav su vodili naši preci.

Ono što je nekada bilo važno, a danas na svakodnevni život nema više nikakvog uticaja jeste – plovidba. Tako je jedan od važnih telefona bio upravo onaj Agencije rečne plovidbe.

Naravno, usijani su bili i telefoni železničke stanice. Ali, zanimljivo je, naprimer, da je i svaka taksi stanica imala svoj broj, pa taksi na poziv ima, zapravo, stoletnu istoriju u Beogradu.

Informer

U to vreme već uveliko rade hitne službe sa dežurnim telefonima – žandarmi i vatrogasci. Ali, nije postojala hitna pomoć u današnjem obliku. Jedan broj bio je za "stanicu za spasavanje i brzu pomoć". U stvari, to je bilo ono što je danas u nekim državama broj "112", a i u Beogradu se tridesetih, da kažemo, lako pamtio, jer je bio - "23456".

Ali, zašto ne "12345"? Zato što su iz nekog, najverovatnije tehničkog, razloga svi brojevi u Beogradu tada počinjali su cifrom "2".

Naravno, među važnim telefonima bili su i porodilište, bolnice i razne ambulante. U Beogradu je bilo i mnogo privatnih apoteka, čija su dežurstva bila podeljena po grupama.

Preko telefona mogli ste da šaljete i telegram, kao i danas. Takođe, mogli ste da naručite i buđenje. Kakav je to, tek, bio luksuz!

U sistemu tadašnje telefonije postojao je jedan koncept koji je iščezao - "glavni telefon". Da biste stupili u vezu s centralom bilo je dovoljno da okrenete samo 7 ili 8.

Informer

Ali, pozvati nekoga u Zemunu bilo je malo komplikovanije. Prvo ste morali da stupite u kontakt sa zemunskom centralom, pozivom na "411", pa da potom diktirate željeni broj telefonistkinji.

Zemunac bi morao da pozove svoju centralu i da telefonistkinji kaže "Molim Beograd!", a onda da pričeka dok ne čuje glas s druge strane Save koji kaže "Beograd". Potom izdiktira broj i nastavlja razgovor sa željenim sagovornikom. Ali, pretplatnik nije mogao sam da prekine vezu! On je morao da okrene ručicu induktora, što je znak u centrali da je razogovru došao kraj.

Zanimljivo je da se posao telefoniste već u samom uputstvu definiše u ženskom rodu. Tako je uvek mogao da se čuje samo ženski glas kad se pozove glavni telefon.