Iz daleke Amerike za spas Srbije! U proboju Solunskog fronta učestvovalo je i 25.000 dobrovoljaca, Mitar Krstić je bio među njima!

Na Solunski front čija je dužina bila nekoliko stotina kilometara, srpska vojska je prebačena već na proleće 1916. godine, odmah posle oporavka na Krfu i prelaska albanskih gudura peške.

Srpska vojska je imala ukupno šest divizija sa 140.0000 vojnika, među kojima je bilo i oko 25.000 srpskih dobrovoljaca, koji su stigli sa sve četiri strane sveta.

Kako je izgledao put srpskih dobrovoljaca od SAD do Soluna do detalja je opisao Mitar Krstić, pečalbar u Indianpolisu, iz sela Živinjane, kod Prizrena, koji je odlučio da bude dobrovoljac posle predavanja 1917. u jednoj sali u Vašingtonu.

- Sala hotela je bila prepuna naših radnika, a mnogi su plakali kada je poručnik Perunović govorio o teškim mukama koje naš narod doživljava, kao i o golgoti preko Albanije.Posle je pozvao sve one koji žele da se upišu u dobroboljce za Solunski font - detaljno je sećanje ovog Solunca.

Informer

Veliki broj je to uradio, pa su uskoro prebačeni u Kvebek, gde je održana i dvonedeljna obuka, dok su čekali da brod krene za Evropu. Najpre su pristali u Francusku, a zatim u britanske luke London, Liverpul i Sauthempton. U Londonu su su svečano dočekani na ulicama, gde je bila organizovana muzika, a dobrovoljcima su deljeni cveće i ordeni.

- Međutim, nikada ne mogu zaboraviti doček u Marseju,u Francuskoj, gde se nije mogla čuti nijedna druga reč osim „Živela Srbija“. Za vreme smotre, dok je muzika svirala, policija je morala da ide ispred nas,jer je masa bacala cveće i klicala,a mnogo devojaka je silazilo da nas poljubi – opsio je doček u Marseju Mitar Krstić.

Srpski dobrovoljci su posle prebačeni u Bizertu, a na Solunski front su stigli 28.januara 1918. , tačno šest meseci posle polaska iz Kvebeka. Do početka proboja obučavani su vojničkim veštinama.

- Naša oporavljena braća su jedva čekali da udarimo na Bugare i Nemce, a isto tako i mi. koji smo želeli da što pre oslobodimo otadžibinu i vidim svoje. Moral je još više bio na višem nivou kada je objavljeno da je na Solunski front stiglo nas, 25.000 dobrovoljaca- kazivao je Mitar.

Srpska zastava ponovu u Beogradu

Za komandanta Solunskog fronta izabran je francuski general Franše DEpere. Srpska vojska bila je podeljena u dve armije – prvu kojom je komandovao Petar Bojović i drugu na čijem je čelu bio Stepa Stepanović, dok je komandant štaba bio vojvoda Živojin Mišić .

U nezaustavljivom jurišu srpska vojska je, ne žaleći živote i ne gledajući na gubitke, za 45 dana prešla oko 600 kilometara potiskujući neprijatelja i oslobađajući zemlju. Prvog dana novembra srpska zastava se ponovo zavijorila i u Beogradu.

Kada je borba počela, trećeg dana ofanzive jedinica u kojoj je bio Mitar je bila zasuta granatama. Poginuo je i ranjen veći broj vojnika, a on je teško pogođen u ruku. Prebačen je u francusku bolnicu kod grčkog grada Verni. Kada je otpušten, naši su već oslobodili Skoplje i jurišali prema Beogradu, a on je dobio „tri nedelje bolovanja“.

- Kada se završio rat kao da su sve muke zaboravljene, ali i oni koji su došli na vlast zaboravili su nas koji smo krvarili. Kada sam se malo oporavio, zbog siromaštva i potrebe da se podigne porodica i ne živi više u siromaštvu, ponovo sam otišao u pečalbu u Ameriku - navodi u zanimljivom zapisu Mitar Krstić, Solunac iz okoline Prizrena.

Informer

Sećanja zapisivao u svesci

Mitar Krstić je svoja sećanja zapisivao u svesci, kada je već bio u dubokoj starosti. Bez ikakve beleške ili sličnog podsetnika, ili bilo čije sugestije, do detalja je neprogrišivo zapisivao sva mesta, imena, događaje, uspomene, vezane za njegov život. Do toga da je znao koliko je oka vina potrošeno za žendibu sina i udaju tri kćeri, mesa pojedeno, rakije popijeno... Sve to više decenija kasnije, od kad se desilo. Preminuo je u 92. godini.