Ovde se 300 godina ništa nije menjalo i sve radi kao pod konac! Ni dinari, ni evra ništa ne znače!

Vodenički kamen pokreće voda sa reke Ostrovke, a vlasnik ovog vremešnog zdanja, pomeljar Milivoje Anđelić Tomišinac (68) kaže da je proces mlevenja ostao isti kao u vreme njegovog čukun dede Bogića, koji je vodenicu sagradio.

Informer

- Ja sam peta generacija u porodici pomeljara, verujem da će moji sinovi i unuci sačuvati tradiciju. U vodenici se melje beli kukuruz, takozvani staklarac, ali i druge žitarice koje služe za ishranu stoke. Od belog kukuruznog brašna se pripremaju kačamak i proja - priča Milivoje.
Posle Bogića vodeničarski zanat je nastavio njegov sin Milorad, potom je kratko radio Milivojev deda po kome je dobio ime.

- On je mlad umro od upale pluća, pa je vodenicu preuzela njegova žena, baba Dobrila. Baba je držala vodenicu tokom dva rata, a to su za pomeljare a i sam narod, bila najteža vremena. Sećam se da je baba govorila da je batine dobijala i od četnika i partizana, svaka vojska koja dođe, samo su uzimali. Potočaru sam nasledio od oca Tomiše i dok sam živ biću pomeljar - priča domaćin Milivoje.
Od Čačka pa do Kruševca, levom obalom Zapadne Morave ovo je jedina preostala vodenica, a bilo ih je, kaže 16, od toga pet na reci Ostrovci.

- Nema ih ni na Moravi, a bilo ih je nekoliko. Od malih nogu sinovima sam govorio da nas je vodenica prehranila u najtežim vremenima, da nije bilo nje, ne bi bilo ni nas. Za vreme ratova hranila je stoku i ljude u našem i svim okolnim selima. Vodenica je u našoj kući simbol života i opstanka, Anđelića, o prodaji nije bilo niti će biti reči - priča pomeljar dodajući da proja ima jedinstven ukus ako se beli kukuruz staklarac samelje na potočari. 
Dok se žito prosipa iz koša, pomeljar objašnjava način kako se i danas naplaćuje usluga mlevenja.

- Isto kao i pre 300 godina. Ne plaća se novcem, već se uzima ušur, tačnije pet procenata od samlevenog mutvena, a to je belo samleveno brašno. Vodenici nije potrebna struja, jer točak pokreće voda. Sve je isto kao u Bogićevo vreme, kada je sve počelo - kaže Milivoje.   
Za ovaj dragulj ruralne arhitekture u centru Ostre malo ko zna. Posećuju je meštani koji donose žito, đaci, izletnici obližnje škole i retki planinari koji osvajaju vrhove Vujna, Sokolice i Ostrice.
U vodenici je svaki predmet autentičan i iz vremena kada je napravljena. I dalje postoji soba s madracem u kojoj pomeljar odmara dok čeka da dopuni koš. Postoji i dograđeni deo trema koji Milivoje i sinovi koriste da ugoste prijatelje i lovce pored kotlića. U čačanskom kraju postoje još i tri velika, industrijska mlina, koje pokreće struja.
Kako je najavljeno iz čačanske Javne ustanove "Centar za negovanje tradicije" potočara u Ostri uskoro će se naći na spisku znamenitih seoskih lokacija.