Cela biša Jugoslavija čula je za ovog heroja! Antal je Voju spasio sigurne smrti!

Te reči i danas pamti njegov sin Antal koji se podsetio svega - hrabrosti, poštovanja, prijateljstva što je nekad krasilo i spajalo ljude. 

Pod emocijama i vidno potresen i posle 43 godine, Antal se priseća do detalja saobraćajne nezgode.
U porodičnoj kući i dalje čuva tekstove iz novina o nesreći u Dunavcu kod Bezdana.

- Tog 4. maja, moj otac i njegov kolega Vojislav Radosavčev, inače, obojica iskusni i savesni vozači, zajedno su službenim kombijem pošli na put u Beli Manastir po delove za mašine u fabrici "Toza Marković", u kojoj su bili zaposleni. Moj otac je upravljao vozilom. Pred mostom na Dunavcu, u mestu Bezdan kod Sombora "proklizali su", kako mi vozači kažemo. Padala je jaka kiša i moj otac je počeo da koči, međutim, kombi je umesto levo, išao pravo. Lupio je o ogradu nekoliko metara pre početka mosta, i suravali su se sa nekih 10 metara u duboki Dunavac - prepričava Antal Karačonji.

Informer

Obojicu su, pisala je štampa širom bivše velike Jugoslavije, spasili pripadnici Granične službe i odvezli ih u somborsku bolnicu, gde im je ukazana pomoć.

Ubrzo posle toga Antal i Voja su se pobratimili i ostali su braća za ceo život. 
Antala je 2017. izdalo srce, a pre nekoliko godina preminuo je i Vojislav Radosavčev.

Podsećajući se njihovog druženja, Antalov sin pokazuje nam arhivu i s ponosom priča kako su o njegovom ocu pričali tada od Vardara do Triglava.

Informer

- On, kao i svi veliki ljudi, nije pridavao tome veliki značaj. O ovom podvigu prvi je pisao novinar Milan Ivetić, tada dopisnik zagrebačke "Arene" najtiražnijeg nedeljnika u bivšoj Jugoslaviji. Moj otac je i zaboravio na taj događaj, kad mu je stigao telegram da su uredništvo lista i čitaoci njegov podvig proglasili najhrabrijim i najplemenitijim. U decembru 1981. godine organizovana je velika svečanost u Koncertnoj dvorani "Vatroslav Lisinski", gde mu je uručen orden - zlatna značka i plaketa - kaže Antalov sin.

- Kad su ga pitali - kako je odlučio da se vrati u vodu i spase kolegu pošto je izronio, moj otac je izjavio: "Umro bih da to nisam uradio". Bio je zaista nesebičan i hrabar. Četiri godine pre nesreće kod  Bezdana, otac je iz požara izvukao komšinicu koja je bila u invalidskim kolicima, a još jedan požar u blizini naše kuće uspeo je da ugasi pre dolaska vatrogasaca. Sećam se zime 1985. godine. U Kikindi je bila nezapamćena mećava, svi putevi bili su zavejani. Moj otac je učestvovao u ekipi koja je pomagala i to pošto je prepešačio 20 kilometara, uzeo druga kola i vratio se za zavejane ljude. I za to je dobio priznanje opštine - sa suzama u očima nabraja Antal.