Evo zašto je pukovnik Kajafa, heroj Kolubarske bitke, do smrti držao spuštene roletne na kući!

Rođen 20. juna 1868. u Beogradu, bio je spreman da taj isti Beograd avgusta 1914. brani od Austrougara po cenu njegovog sravnjivanja sa zemljom; diplomac svih naših vojnih škola; starešina pitomaca Vojne komande od 1897. do 1902. godine; učesnik Majskog prevrata, tokom kojeg je njegov bataljon Sedmog pešadijskog puka čuvao prilaze dvoru, dok su zaverenici tražili bračni par da ga divljački ubiju i iskasape.

Kajafa je bio jevrejski prvosveštenik u vreme Hristova raspeća, glavni vinovnik tog događaja; Anđelkoviću su podređeni oficiri, podoficiri i vojnici prišili taj nadimak zbog njegove svireposti i strogosti, ali ga je on s ponosom nosio; na koji god da je način održavao disciplinu, njegovi podvizi iz Oslobodilačkih ratova 1912-1918. oprali su ga i poništili su svaku negativnost takvog pristupa.

Na čelu Javorske brigade, samoinicijativno se probivši duboko u neprijateljsku pozadinu, on je 1912. zauzeo Sjenicu, Prijepolje i Pljevlja; godinu dana kasnije je komandovao Osogovačkim odredom koji je Bugare tukao u Boju na Govedarniku, jurišajući sa svojim vojnicima tri puta na željeni položaj i tri puta ga otimajući od brojnijeg i naoružanijeg neprijatelja.

Početkom Prvog svetskog rata, dok je vojvoda Putnik, posle puštanja iz austrougarskog pritvora, preko Rumunije putovao ka Srbiji, Vrhovna komanda, privremeno izmeštena u Kragujevcu, i vlada u Nišu, ostavili su Kajafi, komandantu Dunavske divizije, odluku o tome šta s Beogradom.

Kajafa je zatim bio jedan od glavnih zapovednika Sremske ofanzive, tokom koje je srpska vojska izvršila ograničeni prepad na austrougarski Srem, nekoliko puta zauzimajući Zemun i druga mesta, kao i na južni Banat, gde su 12. septembra naše jedinice umarširale u Borču i Ovču. Potom se pukovnik Anđelković u drugoj polovini septembra istakao u Bici na Mačkovom kamenu, na Drini, ali najviše je zapamćen po herojstvu iz Kolubarske bitke.

Naime, Kajafa je sa svojim vojnicima gonio neprijatelja takvom silinom i brzinom, ispred svih ostalih naših jedinica, da je ovaj „za sobom ostavljao topove, komoru, bolnice, jednom rečju kod neprijatelja je izazvala takvu paniku, da su pred sobom videli samo jedan cilj – stići do Drine pa makar bez oružja. Najistaknutije mesto u ofanzivi Prve armije pripalo je Drinskoj diviziji prvog poziva i njenom komandantu Milivoju Anđelkoviću Kajafi.

Kajafa je samoinicijativno gonio 16. korpus, kod Mionice došao u pozadinu 15. korpusa i oslobodio Valjevo, za šta je odlikovan Karađorđevom zvezdom s mačevima III stepena, ali i kritikovan, pošto je regenta Aleksandra doveo na prvu liniju fronta, rizikujući mu život.

Informer

Smenjen je avgusta 1916. posle jednog poraza od Bugara na Solunskom frontu, to sklanjanje sa položaja možda mu je spasilo život, jer je jula naredne godine, kao pripadnik organizacije „Ujedinjenje ili smrt”, samo penzionisan, dok je njegov bliski prijatelj i saborac Apis, zajedno sa Vulović i Malobabićem, streljan.

Informer

U međuratnom periodu se može govoriti i o progonu ovog ratnog heroja, bliskog prijatelja kraljevića Đorđa; nakon što je ovaj došao u kraljevu nemilost, došao je i Kajafa, kojem su pretresali stan i pronašli „dva sanduka Kraljevića Đorđa” koji su bili „zaključani i plombirani Kajafa je pritom u štampi „optužen” za komunističku propagandu.

Kada se sve smirilo, Aleksandar je Kajafi poslao maršala dvora: svratio bi kod njega kad sledeći put bude prolazio Smiljanićevom, da mu lično donese ponudu generalskog čina sa svim prinadležnostima, a osetiće se dobrodošlim ako roletne budu podignute. Kajafa je maršalu odgovorio: 

„Pozdravite Njegovo Veličanstvo i recite mu da je on gospodar u svojoj zemlji, a ja u svojoj kući.”

Roletne su ostale spuštene, i ostaće takve i nakon Marseljskog atentata, sve do Kajafine smrti 6. februara 1940. godine.