Četiri priče o caru Dušanu koje opstaju vekovima!

Naime, selo je udaljeno nekoliko kilometara od manastira Sv.Arhangela, koji je bio Dušanova zadužbina, a potomci čuvaju neobičnu priču o njihovom pretku, koji je bio jedan od graditelja manastira.
- Moj predak se zvao Gruja, a posle ženidbe, sa suprugom je bio svega nedelju dana, a onda je morao u kuluk, na gradnju manastira. Posle nekoliko godina, govori se, punih sedam, supruga je poslala sina da mu odnese jabuke, a on sina, iako je naše selo udaljeno svega nekoliko kilometara od manastira, do tada uopšte nije video. Besan zbog toga što nije mogao da vidi sina sve to vreme, skočio je sa njim u Bistricu, uz reči da ako on kuluči kod cara Dušana, neće to da radi i njegov sin - kaže za Informer Vekomir Repić, rodom iz sela Lokvice, koji dodaje da su ovu priču o pretku Gruji, u ovoj porodici obavezno prenosili stariji mlađima.

Informer

Naš sagovornik ističe da postoji još jedna priča vezana za njegovo rodno selo i cara Dušana.
- Takođe se generacijama pripoveda da je car Dušan imao vanbračnu kćerku u našem selu, kao i da je tu i sahranjena. Istina je da oko sela postoji nekoliko starih napuštenih grobalja, a za jedno se tvrdi da je iz srednjeg veka, a da li je veliki srpski vladar zaista imao vanbračnu kćer nema nigde potvrđeno u zvaničnim zapisima iz tog vremena – zaključuje Repić. 

Jedna o legendi o caru Dušanu je i ona da je manastir Sv.Arhangela, pored reke Bistrice, ispod puta koji je od Prizrena vodi ka šarplaninskim župama, podigao kao zadužbinu na mestu gde ga je supruga, carica Jelena, uhvatila u preljubi.
Dušan je hteo da okaje grehe pred crkvom i pitao sveštenike kako da to uradi, a oni su ga posavetovali da podigne manastir.

Car Dušan je bio sahranjen u manastirskoj porti, a njegove mošti ispod sarkofaga je 1927. pronašao prof.dr Radoslav Grujić, koji ih je odatle u kartonskim kutijama preneo za Beograd.

Držao ih je neko vreme u svojoj kući, kako ne bi bile oskrnavljenje, a posle izvesnog vremena tajno su prebačene u sedište Patrijaršije.

Prenos moštiju u crkvu Svetog Marka na Tašmajdanu obavljen je 1968. godine u posebno sačinjenom sarkofagu koji je smešten u posebnu mermernu grobnicu, uz južni zid glavnog broda crkve.