Ubedila Drakulu da čuva Hilandar! Srpkinja jedina ima spomenik na Atosu posvećen ženi koja nije Bogorodica!

Đurađu Brankoviću je obećanje da će dati ruku svoje ćerke bilo iznuđeno i on je odugovlačio da ga ispuni, pre svega zbog Marine mladosti. Ovaj brak bio je prilika da se s Osmanlijama zaključni novi sporazum, a deo Marinog miraza bio je veliki deo Srbije i ogromne količine srebra i zlata.

U tom trenutku, u haremu se nalazilo oko tri stotine žena, a Mara je stigla kao druga srpska princeza koja se udala za nekog otomanskog sultana, posle Olivere Lazarević 45 godina ranije. Sultan je bio 15 godina stariji od svoje nove mlade i već je imao više žena i konkubina, a navodno je Jerina bila ta koja je nagovarala despota da pošalju ćerku u Carigrad jer je u pitanju, iako težak, državnički potez.

Srednjovekovni izvori različito gledaju na odnos sultana Murata II i Mare Branković: od toga da nije hteo ni da je uzme za ženu, do toga da ju je izuzetno poštovao zbog lepote, obrazovanosti i brzog učenja pravila za svoj novi život. Budući da nije bila samo još jedna robinja već srpska princeza, ona je imala povlašćen status u haremu, ostala je pravoslavka i brinula o drugim hrišćanima u okolini.

Informer

Nakon smrti ugarskog kralja Žigmunda, Murat je počeo da vrši pritisak na Maru da utiče na svog oca da prekine odnose s Ugarima. Iako je despot Đurađ ponavljao da je on neutralan, ipak nije dopustio turskoj vojsci da prođe kroz Srbiju u pohodu na Ugarsku, niti joj se pridružio sa svojim ljudima. Usledila je opsada Smedereva, Đurađev prebeg u Ugarsku i zatočeništvo njegovo sina Grgura, koji se u Jedrenu pridružio Mari i Stefanu.

Dok je despot boravio u Baru, njegovi sinovi su se dopisivali s njim, a kada su uhvaćeni sultan Murat nasledio je da se obojica oslepe. Mara je u tom trenutku već imala znatan uticaj na otomanskog vladara, ali nije uspela da spreči sudbinu svoje braće jer je navodno Murat II naređenje izdao tajno.

Ipak, ona je bila brižna majčinska figura Muratovom nasledniku Mehmedu II Osvajaču, čija je majka bila robinja Huma Hatun, za koju se u pojedinim izvorima navodi da bi, takođe, mogla biti srpskog porekla. Dve žene su neko vreme provele zajedno i zbližile se, a Mara je s posebnim simpatijama gledala na njenog sina.

Mara po sultanovoj smrti odlazi natrag u Srbiju, a Mehmed joj je dodelio oblast oko Dubočice i Leskovca za izdržavanje. Nakon pet godina umire i njen otac Đurađ, a Mara je za kratko vreme postigla centralna politička figura na Balkanu tog vremena. Međutim, s bratom despotom Lazarom imala je loš odnos jer je bio prougarski nastrojen, pa se vratila kod Mehmeda II i dobila imanje u nekadašnjem Ježevu u blizini Sera. Odabrala je ovo mesto je je u blizini Sveta gora, pa je mogla da ugosti pobožne hrišćanske putnike i pomogne im. 

Informer

Posebno je zanimljiva njena veza s vojvodom Vladom Cepešom III, koji je poznatiji pod nadimkom Drakula. Naime, ona je ubedila Drakulu da preuzme ktitorstvo nad manastirom Hilandar, zahvaljujući čemu je ovaj stari srpski hram imao značajne povlastice.

Koliko je uvažavanja imala od Mehmeda Mara je dobila i od njegovog naslednika Bajazita, a svoj uticaj je koristila da očuva hrišćanstvo u teškoj situaciji na Balkanu. Takođe, poznato je da je držala radionicu u kojoj su radili mnogi pisari i umetnici.

Mara je 1459. kupila manastir Svete Sofije u Solunu, a po njoj je poneo ime jedan od delova ovog grada - Kalamarija. Imala je veliki uticaj, kako u crkvi, tako i u turskim krugovima, što se vidi iz toga da je njena želja bila presudna prilikom izbora nekolicine carigradskih patrijarha. Umrla je u Ježevu 14. septembra 1487. godine, a sahranjena je u manastiru Bogorodice Ikosifinise u Kosinici.

Na pola puta od manastirskog pristaništa i danas stoji kapelica Lepe Mare, jedini spomenik na Atosu posvećen ženi koja nije Bogorodica.

Reč je o crkvici podignutoj u čast srpske princeze. Da bude još neobičnije, minijaturni hram podignut je na mestu gde je Bogorodica opomenula despinu Maru da je kad se iskrcala na Atos prekršila drevni zakon avaton koji ženama zabranjuje da kroče u monašku zemlju.