Sam u selu! Filmska priča penzionera Dragiše iz Mrkovice!

- Mrkovica je bila bez ljudi, ali meni to nije smetalo. Tu sam odrastao i proveo najlepše dane detinjstva. Jedino me je brinulo kako ću da se snalazim za hleb, ali sam brzo naučio da ga mesim i radim to sada bolje od mnogih žena- kazao je Dragiša za naš portal.

Prema njegovim rečima, Mrkovica je svojevremeno bila najnaprednije selo u čitavom kraju, sa pedesetak domaćinstava, oko 250 stanovnika i obrađenim svakim pedljom zemlje.

- Mrkovica je prva u kraju dobila četvororazrednu školu i u nju su išla i deca iz susednog Lebeta i Ljuteža. Međutim, 70-tih i 80-tih godina prošlog veka čitave porodice su se iselile iz Mrkovice jer nije dobila asfaltni put ni do jednog većeg mesta, ni do Leskovca, kome pripada, ni do Predejana od koga je udaljena 12 kilometara. Puteva do Mrkovice ima iz pravca Vladičinog Hana i Crne Trave ali ne zna se koji je od koga gori. Da je asfaltiran neki od tih puteva, drugačije bi sigurno selo izgledalo. Sada se dovde jedva stiže i terenskim vozilima - rekao je Dragiša.

Informer

On je kazao da doći do Mrkovice jeste veliki poduhvat jer su planinski putevi uzani, zarasli u travu ili ukopani. Samo selo je potpuno utonulo u šumu, travu i šipražje, tako da bez pomoći ljudi iz tog kraja vrlo ga je teško pronaći.

- Namirnicama se snabdevam u Predejanu. Svake srede idem pešice do tamo. Kupim u prodavnicama i na pijaci šta mi treba i donesem u rancu. To su 24 kilometra u oba pravca, s tim što u povratku nosim ranac težak sedam do osam kilograma. Život u Mrkovici, nije lak, ali je meni najvažnije da ima struju i vodu, a imam i signal za mobilni telefon. Imam i dva televizora, jesu stari po tridesetak godina, ali rade i jedan i drugi. Zime se ne plašim, obezbedio sam na vreme drva za ogrev - priča Dragiša.

Prema njegovim rečima, preko zime, kada sneg zaveje planinski put kojim odlazi do Predejana namirnicama ga snabdeva sestrić koji živi u susednom selu Lebetu.

Informer

- Život u selu je moj izbor. Mogao bih od penzije da plaćam zakup stana ili sobe u Predejanu, ali ne znam šta bih tamo radio po ceo dan. Ovde u selu sadim povrće i cveće, sređujem svoje dvorište, berem pečurke... Ovih dana još u šumi ima vrganja pa njih berem. Stalno sam u pokretu. Kad bih ležao po ceo dan - brzo bi nastradao - iskren je Dragiša.

Dodao je da ga prijatelji i žena sa kojom je 25 godina bio u vanbračnoj vezi nagovaraju da odustane od Mrkovice, ali je on odlučan da tu živi do kraja svog života.

- Nedostaju mi ljudi, a najviše moja Marija koja živi u Obrenovcu, ali tamo ne bih mogao da preživim ni tri dana. Ona me redovno obilazi, a s vremena na vreme na nekoliko dana dođe u selo i neko od meštana. Obiđu svoje kuće, posede dva, tri dana pa odu. Prođe selom i po neki lovac i drvoseča tako da imam povremeno sa kim da popričam - završava naš sagovornik.