BEZ NJIH BEOGRAD NE BI BIO TO ŠTO JESTE! Oni su mali, veseli i raspevani čuvari duha ovog grada

Možda ne pamtite kada ste poslednji put čuli pesmu vrabaca, ali sigurno znate da su te raspevane ptičice simbol Beograda.

Male i uporne dživdžane nećete videti samo kao ilustraciju u knjigama za decu, ali ako se potrudite možete ih naći šćućurene u pukotinama stabala ili ispod strehe kuća. 

Dživdžani se uglavnom hrane insektima, semenjem i zrnevljem, ali se neće buniti ako ih pozovete na  „gradsku gozbu“, jer su im mrvice od hleba i kokice omiljena poslastica. 

Razlozi zašto su baš ove ljupke ptičice postale simbol Beograda su različiti. Prema jednoj verziji ovaj maleni stanovnik Beograda postao je njegov simbol zahvaljujući pesnicima. Naime, vrabac, ili dživdžan, je motiv koji je i te kako prisutan u literaturi, čest je motiv na slikama poznatih umetnika, a ovim malenim pticama često su pripisivane i neke ljudske osobine kao što su marljivost, živahnost i vedrina. 

Druga verzija priče ima istorijski karakter. Legenda seže u 15. vek, tačnije u 1456. godinu  kada je Beograd, tada mađarski grad, bio pod opsadom od strane Turaka. Beograd se uspešno odbranio, a među velikim brojem stradalih, prema legendi pronađen je i jedan vrabac proboden sa tri strele. Privrženost prema ovoj maloj ptici iskazana je i 2009. godine, kada je vrabac Srba bio maskota Univerzijade održane u Beogradu.  

Populacija vrabaca u toku jedne godine veoma varira jer ogroman broj mladih ptica strada tokom zime. Zimu, ponajviše zbog nedostatka hrane, preživi tek polovina ptica. Dobra vest je ta da su pre nekoliko godina postavljene  kućice i hranilice za dživdžane, pa ih građani mogu hraniti kad god požele.  

Ne treba da čekamo 20. mart kada se obeležava Svetski dan vrabaca kako bismo shvatili važnost ovih ptica. Kad prošetate parkom bacite po koje zrno pšenice, jer će njima to sigurno značiti. I znajte,  sve dok se čuje pesma dživdžana, možemo biti sigurni da je duh Beograda svuda oko nas.