Takmičili su se ko će više očiju da izvadi! Radmila je beba iz Jasenovca, za Informer TV je otkrila kako je preživela ozloglašeni logor! (VIDEO)

Ovako svoju tešku ispovest započinje Radmila Jović (82) koja je kao beba sa svojom mamom preživela horor u ozloglašenom logoru "Jasenovac". 

Ona je živela u blizini Kozare kada su, kako kaže, nemačke, ustaške, mađarske i četničke snage rešile da očiste taj kraj.

Informer

- Mama mi je pričala, ja sam bila sa mamom sve vreme i strina sa troje dece, a otac mi je ostao težak invalid nakon svega. Mama je nakon logora tražila tatu u Kozari, čula je da je ranjen. Kum koji je bio sa njim nije preživeo, a tata je bio u Grmeču. Bila mu je amputirana leva noga. Tata je služio kraljevu gardu, znalo se tada ko je služio kralju. Tri godine, tri meseca i 24 dana je bio uz kralja - napominje ponosno ova hrabra žena, koja podseća na ponašanje pojedinih Hrvata prema Srbiji.

Informer

"Idi podoj dete da ne plače"

Mog dedu, majkinog oca, najzloglasniji ustaša je spasio iz Jasenovca. On njega tu nađe i izvede ga, ali deda nije znao da mu je tu ćerka, unuka, puno porodice. Bilo je to ogromno i veliko prostranstvo. Svuda je bila žica i struja sprovedena. Moja mama ode do neke kuće tu u tom krugu, bila je to mala, ali hrabra žena i čuje kako se oni se svađaju: "pobićemo sve do jednog", ovaj drugi kaže "nećete pobiti, oni su seljaci, ne znaju ni šta je politika" - priseća se Rada reči svoje majke i dodaje:

Informer

- Ima ljudi koji su bili dobri, ali ima onih koji su čuda stvarali. Moja mama se tukla sa ustašama, nije im dala da nas odvoji. Sve vreme sam bila sa majkom. Kada smo prelazili preko mosta, mnoge su žene bacale decu, znajući šta će ih čekati. Mnogo je poklano, puno ljudi su zapalili, pa i mačke i pse. Ljudi su svašta preživeli. Oni su decu ubijali tako što su ih bacali na beton, pa u rupu i kažu majci: "idi podoj dete da ne plače". Takmičili su se ko će više izvaditi očiju, odseći ušiju, takvi su, zverski -  kaže ona. 

Kobilje mleko kao spas

Govoreći o svojim gubicima, Radmila kaže da je dosta njih stradalo iz njene porodice. 

- Šta je njima falilo da tako rade? Pričajte vi njima, oni imaju svoje. Čekam jednom voz i meni kelner dođe i kaže: "da ćutiš, ovo je ustaša", a ja mu odgovorim: "pa znam ja njega iz škole". Kozara je svašta progutala...devedesetih su uhvatili čoveka koji je učestvovao u tom i on je rekao: "ovde sam slatko zaklao Rosu Bursać i njeno četvoro dece" - zgroženo navodi Radmila, koja ističe da je sve to bilo strašno i da je ona u tom ratu izgubila dva strica i njegove sinove, svoju braću.

Informer

Radmila je za Informer otkrila i razlog svog opstanka u tom hororu. 

- Na sreću nisam dobila tifus, ja sam jedino u životu dobila veliki kašalj, jer je moj otac, kad sam bila beba, išao svaki dan do drugog sela da mi donese kobilje mleko. Pored mene su u Jasenovcu umirali, prevrtali se. Čula sam kad se detetu daje kobilje mleko, dete ima doživotnu vakcinu - kaže ona i dodaje da je bilo i Hrvata koji su hteli da pomognu.

- Sad kad vidite ono na Kozari, koliko je tu ljudi poginulo, pa sahranjeno, gladovali smo, ali je bilo i Hrvata koji su hteli da pomognu. Bilo ih je raznolikih, u mom selu nije bilo politike nikakve, to su seljaci koji su se bavili poljoprivredom.  

Nakon logora pitanje - Zašto je moralo tako? 

- Nas su odveli u Slavoniju kod jednog teškog ustaše. Pitao je svaki dan moju majku "Bosanko, gde ti je muž?", a ona uvek odgovori: "otišao je da brani svoju zemlju". A onda je pitao "kako će se završiti ovaj rat?", a ona ponosno odgovori: "ja nemam krov nad glavom, nećeš imati ni ti". Kad smo došli posle nekog vremena, on se pakuje, a ona mu kaže: "e, sad smo ravni".

Kad se već oslobodilo sve, mogli su da se vraćaju svojim kućama, ali kako napominje gospođa Jović, to su već bila zgarišta, nije bilo ničeg i da su joj sećanja jako "tanka".

Informer

- Kada dođete, pusto selo, rupe od tenkova, nema ničeg...Sva vojska je tu prošla. To je bilo sedam Kozaračkih ofanziva, klali su stoku, ljude, palili su kuće. Ja sam mala bila, ne sećam se ničeg... znam da smo došli i da nema ničeg, ne sećam se ni kad su tatu dovezli.

Rada se prisetila samo jednog momenta iz ranog detinjstva i svog tate.

- Sećam se duda u dvorištu, tata sedi ispod njega, ja sam njega zvala "čiko, čiko", jer se to tako tada moralo. Bio je tu i jedan naš komšija koji je bio invalid iz Prvog svetskog rata, oni su pokušavali pod tim dudom tati da naprave protezu. Bila sam privrženija ocu nego majci upravo zbog toga što je on bio invalid. Kad su mu amputirali nogu, on je njih molio "ili me ubijte ili da se ubijem" - rekla je Radmila i prisetila se očevih priča o tome kako je ranjen.

Informer

- Kada su ga ranili, on je bio sa drugom. On padne, ustane i padne opet. Onda je rekao drugu "raniše me, idi spašavaj četu". Drug ga baci i zatrpa da ga ne nađu. On je tu ostao, ustaše su  tuda prošle. Otac se uhvatio za grkljan i rekao "iščupaću ga, ali nećete me uhvatiti". Umro je kod kuće 1961. godine - prisetila se ona. 

Kako kaže, njen otac ni posle rata nije mrzeo ustaše.

- Tata je meni uvek govorio "nahrani bogataši, jer su oni gladni uvek, nahrani siromaha, nahrani i neprijatelja, budi čovek, zlo rađanje gotovo suđenje". Ne može se zaboraviti sve to. Ranije nisu vam roditelji mnogo pričali, nisu smeli. Mi u selu nismo imali ni četnika ni ustaša, samo muslimana, koji su nam bili prijatelji i ratovali sa nama. Pitam, zašto je moralo tako? 

Informer

- Pitala sam i mamu zašto nismo bežali, a ona kaže: "kako ćemo, ubiše nas, odmah pucaju" - završava svoju ispovest Radmila koja je sa knedlom u grlu sebe vratila 80 godina ranije i preživela ponovo ispočetka ozloglašeni ustaški logor, u kome je stradalo mnogo nevinih ljudi.