MOJA SEKUNDA, NEČIJI ŽIVOT! Ovo je priča Svetozara Simića, vozača saniteta kikindske bolnice, NEVIDLJIVOG HEROJA PANDEMIJE!

Svetozar Simić (30), vozač saniteta, deo je tima kikindske Opšte bolnice koji svakodnevno brine o obolelim pacijentima koje prevozi u druge bolnice na lečenje. Ovo je priča o njemu, jednom od nevidljivih heroja epidemije kovid-19. On već 10 godina svakog jutra kad krene na posao ima samo jednu želju i cilj - da pomogne pacijentu koji je u njegovom sanitetu. Posao vozača nije samo prevoženje bolesnika već je mnogo više od toga.

- Čim sednem za volan, mislim o pacijentu, doktoru i medicinskoj sestri koji mu pružaju prvu pomoć. Težak je ovo posao, treba imati stomak za neke stvari, ali volim ono što radim i ništa mi ne pada teško. Trudim se da pacijente što bezbednije odvezem do određene bolnice, uglavnom u Novi Sad ili Beograd. Jeste da je sad teže u skafanderu, sa maskom i vizirom obavljati posao, ali navikao sam se. Ima pacijenata sa raznim oboljenjima, a ja prevozim one sa najtežom kliničkom slikom. Trudim se da vožnja bude ugodna, bez mnogo truckanja, a istovremeno i sigurna i brza, jer znam da nekada od svake sekunda zavisi život - priča Svetozar.

Informer

Čim je proglašena epidemija, kako kaže, nije je shvatao ozbiljno, ali ubrzo je shvatio da nema šale sa virusom.

- Kad je u našu bolnicu stigao prvi zaraženi pacijent, sve se promenilo. Radio sam tog 10. marta prošle godine u trećoj smeni, kada je trebalo da ga odvezem u novosadsku Infektivnu kliniku KC Vojvodine. Prvi put za deset godina, koliko sam u službi, obukao sam skafander, dva para rukavica, kaljače, kapu, vizir, dva para maski. Svašta mi je prolazilo kroz glavu. Prvenstveno da ga što pre dovezem na odredište, da prevoz bude udoban koliko je moguće. Pacijent je bio intubiran, na kiseoniku tokom transporta u kritičnom stanju. Srce mi je ubrzano kucalo, osećao sam adrenalin kao nikada do tada. Nažalost, pacijent je kasnije preminuo - priča naš sagovornik i dodaje da se i sam zarazio opakim virusom.

Informer

- Moj šef i ja smo se među prvima zarazili u kikindskoj bolnici. Bio sam pet nedelja u karantinu sa ženom i bebom, koje srećom nisu obolele. Zarazili smo se od pacijenta koji je bio na dijalizi i on je sad, nažalost, pokojni. Bio je bubrežni bolesnik, dovezao sam ga na dijalizu, kašljao je, imao je i upalu pluća. Iako smo imali maske, zarazili smo se. Sada je sve mnogo lakše posle vakcinacije - navodi Svetozar i dodaje da mu za čitavu deceniju radnog staža nijedan pacijent nije preminuo u sanitetu.

Da je život čudo, kaže Svetozar, pokazala mu je prethodna teška godina, koju će ipak pamtiti po najlepšem - rođenju ćerke Mione.