GROBLJE JE MOJA KANCELARIJA! Lepa Kristina fotografisala je stotine sahrana! Ovo su najbizarniji zahtevi koje su joj klijenti tražili!

Mnogi misle kako je fotografisanje sahrana bizarni trend novijeg datuma. Međutim, slikanje ljudi na samrtnoj postelji bilo je veoma popularno u našoj zemlji tokom 19. veka.

Sedamdesetih godina prošlog veka širom Srbije porodice su često tražile da se oproštaj sa pokojnikom zabeleži okom kamere.

Kristina Popović iz Negotina odrasla je uz dedu koji se bavio upravo tim zanimanjem. Foto-aparatom znala je da rukuje od malih nogu i kaže kako je bila sigurna čime će se baviti kad odraste. 

- Ja sam se rodila kao fotograf, znala sam da ću se time baviti, ali nisam ni sanjala da ću fotografisati baš sahrane i da ću baš u tom segmentu fotografije napraviti najveći uspeh. Mediji su zaslužni za to - postala sam poznata jer sam jedina od fotografisanja sahrana napravila umetnost - kaže naša sagovornica.

Informer

Prvu sahranu fotografisala je sa samo 19 godina i prema njenim rečima, to je bilo najteže i najružnije iskustvo. 

- Sama ta sahrana je bila čudna. Bila u julu mesecu, a pokojnik je ležao kod kuće već četiri - pet dana i ja nisam znala šta me čeka. Nisam baš planirala da ću slikati sahrane. To je bila iznenadna ponuda i u sekundi sam napravila odluku da je prihvatim. Fotografisala sam cveće i čovek, koji je došao da poruči venac za svog oca, me pitao da li bih želela da fotografišem sahranu. U stomaku me nešto preseklo, ali onda sam sebi rekla - ti si fotograf za sve - ističe Kristina.

Informer

Svaki deo Srbije ima specifične običaje prilikom sahranjivanja. U Beogradu je formalnije i najlakše za rad, a najčudnije običaje ima negotinski kraj - tvrdi fotografkinja.

- Pokojnik se uglavnom čuva u kući. Veče pred sahranu sanduk je otvoren i svi rođaci su prisutni i čuvaju ga na neki način. Zatim postoji običaj koji se zove POMANA. On se obeležava na prvu subotu, sedam dana, 40 dana. Na krevet se stavi odelo kao da je pokoji prisutan, a onda se iznosi bogata gozba i hrana za koju se smatra da je on nosi "na put". Meni lično gomila tih običaja nije jasna - navodi Popovićeva.

Informer

Zanimalo nas je sa kakvim zahtevima dolaze klijanti i koji je bio najčudniji. 

- Neko traži da se slika pokojnik, neke porodice traže da slikam sve ljude koji dođu na sahranu. Ali sahrana nije kao svadba pa da ljudi poziraju. Sahrana je vid reportaže. Sve je u hodu, ima dosta mutnih kadrova, zabeleženih upoečatljivih trenutaka. Moja fotografija je nešto poslednje što je ostalo od te osobe na ovom svetu. Slikam do trenutka dok se zatrpava kovčeg. Ljudi onda bacaju u raku cveće, neke stavari koje je pokojnik voleo. Kada poslednji grumen prekrije sve to, to je poslednja uspomena, poslednje zbogom koje ostane na mojoj fotografiji - objašnjava ona.

Informer

Sudeći po radu, ova mlada žena uspela je da od najtužnijeg čina napravi umetnost i postala najtraženiji fotograf za sahrane. Ovim poslom ću se baviti dok sam živa, poručuje za kraj Kristina.