OVO JE ISTINA O NIKOLI KAVAJI: Bio je lovac na Tita, mrzeo je komuniste i voleo Srbiju iznad svega!

Ovaj Srbin, rodom iz Peći, uspeo je da u avion na letu između Njujorka i Čikaga 20. juna 1979. unese dve bombe u pivskim flašama vezanim za noge i nekoliko štapina dinamita u torbi, preteći da će avion dići u vazduh. Od američkih vlasti tražio je da iz zatvora bude oslobođen pop Stoiljko Kajević, njegov drug.

Na aerodromu u Čikagu, Kavaja je oslobodio putnike i sve članove posade, osim pilota, kopilota i jednog detektiva. Kajević je, međutim, odbio da bude oslobođen. Pilot ga je odvezao u Irsku, koja ga je izručila SAD, gde je osuđen na 40 godina robije.

U zatvoru je odležao 18 godina, od 1979. do 1997, kada je pušten na uslovnu slobodu. Nije voleo da ga nazivaju teroristom. Tvrdio je da je nekoliko puta pokušavao da ubije Tita i da je radio kao plaćeni ubica CIA, ali je portparol te američke agencije to negirao.

- Svi znaju da je Kavaja borac za slobodu. Nisam terorista, učestvovao sam u ratovima u Alžiru, Čadu, Vijetnamu i drugim zemljama, sve kao američki čovek. Uvek sam izvršavao naređenja svog pretpostavljenog.

Podigao sam u vazduh šest jugoslovenskih predstavništava, ali CIA je za sve to znala. Jedino sam ih ponizio kad sam oteo „boing 747“ da bih spasao Kajevića iz istražnog zatvora - jedna je od poslednjih Kavajinih izjava srpskim medijima.

Najveći srpski nacionalista ili najpoznatiji srpski terorista“, „srpski Bin Laden“, “državni neprijatelj broj jedan“ u bivšoj Jugoslaviji i četvorostruki neuspeli atentator na Josipa Broza Tita, koga je TV kanal „Histori“ označio kao trećeg na listi najuspešnijih terorista na celom svetu, u intervjuu koji je 2007. dao potpisniku ovih redova, a koji nije nikad objavljen, hvalio se da je komandos broj jedan.

- Sebe smatram prvim ili drugim komandosom na svetu. Amerikanci su se nekad mnome ponosili, sve dok se nisam okrenuo protiv njih.

Ja sam prvi čovek koji nije tražio milost na sudu. Nikad to nisam tražio. Rekao sam im: „Osudite me koliko hoćete, ali verujte da ću dočekati propast komunizma u Rusiji i Jugoslaviji i povratiti srpske zemlje“ - rekao je Kavaja godinu dana pre smrti.

Tada je naveo da nije dozvolio da se Srbi vode na klanicu kao 1941, kao i šta zamera Slobodanu Miloševiću.
- Miloševiću zameram samo jedno. Bio je komunista, umro je kao komunista, a po mom mišljenju, prodao je Srbe preko Drine. Nije tačno da je bio čovek Zapada i trebalo je da mu se sudi ovde. Neću više o mrtvima nijednu reč da kažem, čak ni protiv Tita - kazao nam je tada Kavaja.

Otkrio nam je i da se sa Milom Đukanovićem dva puta sreo kada je došao iz Amerike. 
- Ko mi je obezbedio taj razgovor, nije važno - bio je zagonetan srpski komandos.

Ispričao nam je da je njegova jedina partija ilegalna organizacija Srpski otadžbinski pokret, koji je osnovan za rušenje Tita, kao i zbog čega se kaje.

- Ja sam ultranacionalista. Kajem se se samo šta nisam bio mnogo drastičniji prema srpskim izdajnicima - rekao nam je Kavaja pred kraj svog života u svom skromnom stanu na Dorćolu.

 

Živeo skromno na Dorćolu

Kavaja je živeo skromno, a gajio je vojnički imidž. Uvek se oblačio kao vojnik - nosio je crne pantalone, majicu i crne vojničke čizme, a redovno je trenirao. Zbog toga je u skomnom dvosobnom stanu na Dorćolu imao i malu teretanu.

U jednom ćošku je držao fotografije žene i dece. Ženio se dva puta. S prvom suprugom Nemicom, koja je umrla, dobio je ćerku, koja radi u Kanadi kao novinar. Druga žena, Ruskinja, sa njihove tri ćerke živi u Patersonu, kod Njujorka.

Na zidovima su visile slike Ratka Mladića, Svetog Save i Džimija Kartera... Govorio je engleski, nemački, ruski i albanski. U jednu svesku je revnosno beležio imena novinara, koje je kasnije znao da zove na kafu.

- Imam 44 godine. Tako se osećam jer godine provedene u zatvoru ne priznajem. Mogao sam da imam sve, ali me nikad nije interesovalo materijalno. Vidiš koliko ja imam. Živim skromno. Ja sam bio gerilac, ratujem... Živeo sam za naciju i živeću do groba - priznao nam je tada najčuveniji lovac na Tita.

Po povratku u Srbiju, 1. aprila 2003. godine, uhapšen je u akciji “Sablja“. Umro je u novembru 2008. godine u svom stanu na Dorćolu, a po sopstvenoj želji, sahranjen je na Cetinju.