NE VERUJEMO DA JE ĐORĐE MRTAV DOK NE VIDIMO TELO! Članovi porodice Srbina koji je poginuo u avionskoj nesreći ne mire se sa njegovom smrću!

Najbliži članovi porodice Đorđa Vdovića (54), Srbina koji je u nedelju poginuo u stravičnoj avionskoj nesreći u Etiopiji, još se ne mire sa njegovom smrću! Oni ne žele da poveruju da je stradao i smatraće ga živim sve dok ne vide njegovo telo i dok ne dobiju zvaničnu potvrdu da je mrtav!

Vdović, koji je radio za Ujedinjene nacije u Svetskom programu za hranu, ukrcao se u avion "Etiopijan erlajnsa" na letu ET302 kako bi iz Adis Abebe stigao na konferenciju UN u Najrobiju, glavnom gradu Kenije. Međutim, samo šest minuta nakon poletanja, avion se srušio, a među 157 putnika i članova posade nema preživelih! Imena preminulih nigde nisu zvanično objavljena, ali prema svim dostupnim informacijama, Vdović je bio u tom avionu.

Za nas je živ!

Đorđe je iza sebe ostavio sestru Ljiljanu, bivšu suprugu Sanju, sadašnju ženu, Nemicu Hajdi, i troje dece - Milicu, Luku i Taru. Članovi porodice Vdović u razgovoru za Informer kažu da Đorđa neće smatrati mrtvim sve dok ne dobiju zvanične dokaze da je nastradao.
- Mi smo u stalnom kontaktu sa našim državnim organima i čekamo zvaničnu potvrdu da je naš Đorđe poginuo. Mnogo nam je teško, sve ovo je veoma potresno, zato molimo da nas razumete. Iako znamo da u padu aviona nema preživelih, da su šanse da je Đorđe živ samo teoretske, naša nada umire poslednja i dok je ima, mi verujemo u drugačiju istinu. Dok naše, ali i strane vlasti ne dostave zvanični spisak stradalih i dok mi ne identifikujemo i ne vidimo njegovo telo, nećemo komentarisati ovu nesreću niti pričati o Đorđu kao da je poginuo - poručili su nam najbliži članovi porodice Vdović.

Prijatelj Đorđa Vdovića, koji je zamolio da mu ne pominjemo ime, kaže da se njegovi najbliži veoma teško mire sa njegovom smrću. On je sa sestrom, decom, ali i bivšom suprugom ostao veoma blizak, uprkos činjenici da je retko boravio u Srbiji.
- Ne postoji osoba koja bi nešto ružno rekla za ovog čoveka. Svima je pomagao, davao, sve je voleo i ljudi su voleli njega. Iako je stalno putovao i bio odsutan, kad god bi imao odmor, dolazio bi u rodnu zemlju, viđao se sa decom, porodicom i prijateljima, među kojima je bio omiljen. Đorđe se 2006. godine razveo od prve žene Sanje, sa kojom ima ćerku Milicu i sina Luku. Bila je to velika ljubav, ali njegovo često odsustvo, stalna putovanja, promene lokacija i posla, i obilaženje područja koja su bila zahvaćena ratom bili su okidač za kraj ove ljubavi. Ali to nije sprečilo Đorđa da nastavi da bude brižan i divan otac - priča izvor blizak porodici Vdović i otkriva kada je upoznao drugu suprugu:
- Nekoliko godina posle razvoda, Đorđe je, dok je bio na jednom od radnih zadataka u Avganistanu, upoznao svoju sadašnju suprugu Hajdi. Ona je inače Nemica i radi u Programu za hranu Ujedinjenih nacija, baš kao i on. Sa njom je 2015. dobio ćerkicu Taru, koja ga je mnogo promenila i zbog koje je razmišljao da malo uspori radni tempo.

Velika tragedija

Vdovićeva strina Branka, inače majka legendarnog bubnjara "Šarla akrobate" Ivice Vdovića, kaže da se posle gubitka sina pre 27 godina sada suočava sa još jednom tragedijom.
- Ne možemo da verujemo da Đorđa više nema, bio je divan i vaspitan čovek. Zbog posla nije često bio u Srbiji, ali kad god bi došao u Beograd, on nas je posećivao. Bio je brižan otac, stalno je govorio o svojoj deci, brinuo se za njihovu budućnost! I ja sam izgubila svoje dete pre mnogo godina, a sada sam se jako potresla jer smo Đorđa svi u porodici mnogo voleli. Ovo je velika tragedija za nas - kaže za Informer Branka Vdović.

Informer

Radio u čak deset zemalja

Pošto se zaposlio u UN, Đorđe Vdović je radio u čak deset zemalja. Počeo je u Tanzaniji i Malaviju, zatim prešao u Latinsku Ameriku, gde je boravio u Panami, Gvatemali, Nikaragvi i Hondurasu, a onda ga je posao vratio u Afriku, pošto je jedno vreme radio u DR Kongu. Po sopstvenom priznanju, najteže mu je bilo u Gvineji, gde se obreo usred epidemije ebole, a zadatak mu je bio da dostavlja hranu obolelima. Od 2012. do 2015. radio je u Avganistanu, na obezbeđenju proizvodnje hrane u jednoj fabrici, a poslednje tri godine centrala mu je bila u Bangkoku.

Gorska služba: Bio je pravi uzor za sve nas

U Gorskoj službi spasavanja Srbije kažu da je Đorđe Vdović devedesetih bio prvi portparol ove ustanove, a kasnije i njen načelnik.
- Đorđe nas je naučio pravim vrednostima i načelima, bio je instruktor koji je zauvek transformisao Gorsku službu spasavanja. Načelnik je bio od 1998. do 2000, ali on je pre svega spasilac, volonter, humanista i veliki vizionar. Kao mladić, sa svega 21 godinom, pristupio je GSS-u i od tada je uvek bio spreman da nesebično pritekne u pomoć svima. Otišao je jedan velikan, ljudina, čovek koji će nam svakoga dana nedostajati, ali čije će reči i dela zauvek nastaviti da žive kroz svakog spasioca. Đorđa ćemo se uz suze i smeh uvek rado sećati - kažu u GSSS.

Informer

Đorđe Vdović je u jedinom intervjuu koji je dao stranim medijima govorio o humanitarnom radu na ratnim područjima širom sveta, ali i o privatnom životu koji je trpeo zbog njegovog poziva.
- Kada se odlučite za ovakav posao, spremni ste na sve. Čak i na rizik. Bilo je i momenata kada ne znate šta vas čeka, kada kao humanitarac dođete u ratno područje. Ustanete, a oko vas svuda vojska i obezbeđenje, vraćaju vas u smeštaj i ne daju vam da mrdnete. Bilo je situacija i kada nismo uvek mogli da se čujemo sa najbližima, pa smo nekako, uz mnogo truda, uspevali da ih zovemo preko Skajpa i interneta. Međutim, uvek sam želeo ovakav posao, dinamičan i uzbudljiv, nikad nisam video sebe u nekoj kancelariji - pričao je Đorđe medijima i dodao da je takav način života značajno uticao na njegov privatni život.

- Zbog česte promene lokacija i posla razveo sam se 2006. godine. Ali mnogo godina kasnije sam u Avganistanu upoznao nekoga ko je divan. I moja partnerka radi u sličnoj oblasti i nije lako za nas naći posao u istom gradu - rekao je tada Vdović, koji je sa drugom suprugom dobio ćerkicu Taru.

Kada su ga pitali kako neko ko je iz Srbije dođe do toga da radi za UN i sedi u kontejneru u Kabulu, objasnio je:
- Dolazim iz zemlje koja se suočavala sa velikim problemima. Rođen sam u Jugoslaviju, a potom je moja zemlja menjala imena tri do četiri puta. Do 1992. godine sam bio dizajner u kompaniji koja se bavila proizvodnjom mašina za žetvu. Život je za sve nas bio težak tada i došao sam u priliku da radim za UN. Nisam ni znao tačno šta je to, ali sam želeo da se upustim u avanturu. Zanimljivo je da sam mašinski inženjer, a ništa od toga više ne koristim. Put me je odveo na drugu stranu.