VEDRANA RUDAN SE VAKCINISALA U BEOGRADU: Šta je ovo? U Srbiji švedski sto krcat cepiva? Hrvatska sedi na gu*ici i ukočena bulji čekajući milost svojih gospodara

Tekst Vedrane Rudan prenosimo u celosti:

“Zaključana sam već mesecima, ovo malo dana što mi je preostalo trošila sam na čekanje cepiva. Unuka ne smem poljubiti ni preko maske. Čekala sam, čekala i čekala.

Nazvala je naša beogradska prijateljica Tanja. Rekla mi je da ja kao “umetnica” kojoj se igra predstava u Beogradu i autorica mnogih knjiga objavljenih uSrbiji imam pravo na cepivo protiv korone. “Kad dolazite?” Luđi priedlog u životu nisam čula. Ipak, zahvalila sam Tanji kao da je žena normalna.

Kako joj može pasti na pamet da Evropljanima nudi cepivo na Balkanu? U zemlji koju jedan od naših najpoznatijih kolumnista zove “poslovično dobro organiziranom” s naglaskom na navodnicima? Ej, Tanja? Hrvatska je Evropa, mi nismo “poslovično dobro organizirani”, mi smo poslovično, dobro organizirani. Volim Tanju iako je, sirotica, slepa pored zdravih očiju.

Informer

Kad… Nema cepiva za Evropu. Njeni su vođe otkrili nešto neverojatno. Cepivo je roba koja život znači, dobiće je ko da više. Na primer Izrael. Na primer Amerika. I Mađarska. A Mađarska u EU?!

Skužila sam. Moći ću birati između smrti od korone i doživotnog zatvora. “Ljubavi”, rekla sam mužu, nekako stidljivo i nekako s nelagodom, “a da nazoveš Tanju…”

Otišli smo na testiranje, dobili potvrdu da nismo bolesni, seli u auto i krenuli u avanturu. U hotel smo ušli s maskom na licu, svi oko nas su je nosili. Noć je bila košmar. Hoćemo li zaista dobiti cepivo? Nazvala sam prijateljicu, rođenu Riječanku koja godinama živi u Beogradu. Objasnila nam je da se cepila i ona i svi oko nje. Može se cepiti ko god hoće, ljudima preko mobilnog javljaju termin i mesto cepljenja.

Idućeg jutra smo u pratnji gospođe koja nas je pratila na cepljenje saznali da u Srbiji imaju prednost stariji ljudi, lečnici, vojska, policija, novinari i umetnici. Zašto umjetnici? Zato jer je umetnost hrana za dušu ili tako nekako. Doduše, rekla nam je onako usput, već je cepljeno četiristo tisuća ljudi, može se i birati cepivo. Kinesko, rusko, Pfizer i još neko, zaboravila sam mu ime.

Šuteli smo. Što je ovo? U Srbiji švedski stol krcat cepiva?

Odlučili smo se za Sinopharm, kinesko cepivo. Svetski genetičar Miroslav Radman nedavno je izjavio da veruje u “stara” cepiva, i on bi se za njega odlučio. U telo ti uvale mrtvi virus. Bočicu ne treba čuvati u frižideru na minus sedamdeset ili osamdeset.

Cepili smo se na Sajmu. Videli smo stotine maskiranih ljudi kako čekaju u redu. Stekla sam dojam da svi misle kako je to normalno. Otkriti rame, primiti iglu u telo, sačekati petnaest minuta, za slučaj, ne daj bože, i otići doma. Lečnici i liječnice ljubazni, sestre strpljive. Ubod jedva da sam osetila. Na povratku u hotel napravili smo test na koronu bez koga nam ulazak u Hrvatsku ne bi bio jednostavan. Nalaz smo dobili na mobitel u roku od dva sata.

Malo je reći da smo ludi od sreće prošetali Knez Mihajlovom. Što je ovo? Kafići? Kafići! Otvoreni kafići?! Ušli smo u jedan. Popili smo kavu kao ljudi nakon ko zna koliko vremena. Koji osećaj! Biti sa ljudima. U Srbiji nema više mrtvih zato jer se kava pije tamo gde bi se trebala piti.

Knez Mihajlovom kretale su se horde ljudi. Većina je nosila maske. Na prekrasnoj fasadi ugledali smo hrvatsko ime. Izložba Vlahe Bukovca, “Slikarstvo neprolazne lepote”. Ušli smo nakon trećeg pokušaja, zbog korone je broj posetilaca ograničen. Ulaz besplatan, doživljaj neponovljiv. Izložbu je već posetilo nekoliko tisuća ljudi.

Informer

Sreća, sreća, sreća, sreća. A onda te uhvati neka tuga. Vratit ćemo se u zaključani grad, u zaključanu zemlju, među ljude koji su od svojih političara i Evrope očekivali spas, a dobili…

Ovde u Hrvatskoj se za Srbiju kaže da “sjedi na nekoliko stolica”, “šuruje”, govorim o cepivu, sa Kinezima, Rusima i svima od kojih mogu kupiti cepivo. Za razliku od Hrvatske koja ne “šuruje” ni sa kim. Hrvatska ne sjedi ni na jednoj stolici, Hrvatska sedi na gu*ici i ukočena bulji čekajući milost svojih gospodara. Ovih je dana zapanjujuće jasno, uzalud.

Za tri tjedna krećemo po drugu dozu. Opet ćemo slobodni piti kavu, među neznancima ili sa prijateljima. Da je Vlaho Bukovac živ i on bi se cepio u Beogradu.

Slinava sam? Baš me briga. Ako doživim drugo cepivo, skinuću masku, poljubiti unuka i reći mu, ovo ti je nonin beogradski poljubac.”