Ne treba njima patrijarh koji krstari razorenom Banijom, koji ruča s beskućnicima, koji obilazi bolesne od kovida i pešači beogradskim ulicama... Pokvario im je planove

 

"Nije prošlo ni pet mjeseci otkako je izabran za poglavara Srpske Crkve, patrijarh Porfirije već se našao na meti onih koji bi da mijenjaju sve osim samih sebe. Dobro poznata novinarska pera, čiju oštricu ubitačnijom čini pozamašan novac koji primaju, na patrijarhovom čelu ispisuju krivicu koje nema, interpretiraju riječi koje on nikad nije izgovorio, tražeći u patrijarhovim javnim istupima bilo kakav krimen, spremni da ga, nakon već izrečenih optužbi, javno linčuju, provlačeći kroz žutilo medijske scene i patrijarhov lik.

Nije to, zapravo, ništa novo. Nije ni neočekivano. Očekivali su dušebrižnici u februaru da za patrijarha bude izabran neko ko je možda opterećen skandalima i problematičnom prošlošću, da im olakša posao, pa da, u miru i sa zadovoljstvom, nastave javno blaćenje Srpske Crkve, i da u hladu svojih redakcija nastave započeti posao.

Patrijarh Porfirije nije po njihovoj volji, jer mu ne mogu naći niti jedan grijeh zbog kojeg bi ga javno razapeli na naslovnim stranama svojih tabloida. Takvima ne treba patrijarh koji neumorno krstari, zemljotresom razorenom, Banijom, koji objeduje sa beskućnicima, koji obilazi oboljele u kovid bolnicama, koji pešači po beogradskim ulicama… Takvog patrijarha nisu očekivali, još manje mu se nadali. Pokvario je novi patrijarh stare planove. Silno im se zamerio, pa sad hoće da mu uzvrate, ali im on, i dalje, ne daje povoda.

Smeta im patrijarh koji voli i one koji ne vole njega, razočarani su u duhovnog poglavara koji u svakom čoveku traži i nalazi brata, a naročito su zgroženi njegovim neumornim pozivima da prvo menjamo sebe a onda će se društvo u kojem živimo i samo izmeniti na bolje. To ih je silno zabolelo, jer su, kako sami o sebi misle, oni ti koji menjaju svet, a da sami pritom ostaju isti, nepromenjeni, principijelni. To je, valjda, novinarstvo u kojem su izgradili imidž koji im je doneo dobre apanaže, ali im nedostaje plen na koji bi se obrušili.

Kome u žutoj štampi treba patrijarh koji razgovara sa vlašću ne odričući se opozicije, koji voli Srbe ali se ne odriče ni onih koji se smatraju Crnogorcima, kojem je Kosovski zavet svetinja ali želi dobre odnose sa Albancima, koji voli Zagreb i druguje sa Zagrebčanima, koji sa siromašnom dečicom gleda Đokovićev teniski meč, koji može i hoće pružiti ruku i onima koji drugačije misle, koji drugačije veruju, pa čak i onima koji nikome i ni u šta ne veruju. Takav patrijarh nije poželjan onima koji na Crkvu gledaju s podozrenjem, koji bi da je opet raspinju, koji bi da je nema, jer bio onda, možda, društvo u kojem živimo bilo sekularnije nego što danas jeste, a to, po njima, znači progres, slobodu, napredak….

Patrijarh je, izgleda, razočarao neke, ali je obradovao mnoge. Svidelo se to nekome ili ne, bez ijedne izrečene reči prekora, podigao je, sopstvenim primerom, duhovnu lestvicu sveštenicima i episkopima, učeći nas, bez ijednog slova, kakvi trebamo biti i šta nam valja činiti. Za nepunih pet meseci svoje patrijaraške službe, u novom patrijarhu mnogi su prepoznali ono za čim su u Crkvi čeznuli – lik oca, brata i sastradalnika, lik učitelja i pastira, lik intelektualca čije nas znanje sabira, spaja i ujedinjuje. Zbog toga je kriv patrijarh Porfirije, jer njegove reči nas ne vode u nove sukobe, već nas izvode na mirnu pučinu ovoga sveta. To mu dušmani, čini se, neće oprostiti, ali će se, ako imaju trunku savesti, jednom postideti zbog svojih napisanih reči.

Ako zanemarimo žutilo javnog prostora i ako svako od nas okrene pogled ka sebi, stiče se nepogrešiv utisak da ni mi ne zaslužujemo patrijarha kakvog imamo, da ga, vaistinu, nismo ni dostojni. Zbog toga ga moramo neumorno slediti, junački braniti i sinovski poštovati, jer njegov izbor, ne zaboravimo, nije samo volja saborskih otaca, već pre i iznad svega volja Duha Svetoga!

Patrijarhu srpskom Porfiriju, mnogaja ljeta!