BRUTALNA BESEDA EPISKOPA BIHAĆKO-PETROVAČKOG SERGIJA KARANOVIĆA Letovališta naših dželata puna pravoslavnih Srba! A u Jasenovac svrati samo njih 300

Prema zvaničnim podacima, jedva 300 Srba je u poslednje dve godine obišlo Jasenovac i poklonilo se žrtvama ustaškog zločina.

Besedu vladike Sergija prenosimo u celosti:

Leto 1941 - Vezani, u koloni, jedan za drugim, vođeni su naši preci na klanje. Nikome krivi, nikome dužni. Bez krivice pred sudovima zemaljskim i pred sudovima Božjim. Krivi samo zato što su bili to što jesu. Krivo je bilo njihovo ime i njihova vera. Sve ostalo bilo je nevino, čisto, neporočno... Okončali su svoj zemaljski hod preklanih vratova, u jamama i jarkovima, u bezdanima i na poljima, a da se jedni od drugih nisu mogli ni oprostili. Majka nije uspela zagrliti sina poslednji put, ni sestra izljubiti brata jedinog, a ni siromašni otac nije imao kad pomaziti bosonogu dečicu... Skončali su kao stoka, puneći jame svojim telima, zalivajući krvlju prašnjave drumove, parajući poslednjim jaukom bezglasnu tišinu. Bez sveća, molitve i sveštenika, bez vapaja najmilijih, prognani su u večnost, kao sveti mučenici, da stanu pred Lice Gospodnje i da izmole samo jedno - da ih potomci nikad ne zaborave.  

Niko da pusti suzu

Leto 2021 - Potomci onih istih predaka, idući onim istim drumovima, ali u suprotnom pravcu, jurišaju na more, kao da im je poslednji put. Jurišaju da se zabave, da uživaju, da troše, da potomcima dželata poboljšaju turističku sezonu. Gazeći gumama vreli asfalt, ispod kojeg se, negde u prašini, skriva skorena krv predaka, potomci jezde bez sećanja, ne hajući za one kojih odavno nema, a bez kojih ni njih ne bi bilo, a koji su pre osam decenija tuda vođeni u surovu smrt. Iako prži julsko sunce, na našem nacionalnom horizontu odavno je mrkli mrak, jer mislimo da svet sa nama i počinje i završava.  
Puna su inostrana letovališta pravoslavnih Srba, ali je trava do kolena u Jasenovcu, na Garavicama, na Šušnjaru, u Livnu, na Bravsku, u Janjilima... U ovom kazivanju trava do koljena je metafora našeg zaborava, jer nema ko da upali sveću, nema ko da molitvom razdani mrak u kojem jesmo zahvaljujući svome zaboravu. Nema nikog da pusti suzu jer je unuk zaboravio dedu, a unuka baku. Ovi iz vremena zaboravili su one u večnosti, kao da nismo bili i kao da opet nećemo biti jedno.  
Na razvalinama sopstvene površnosti nikada nećemo moći sagraditi sreću, ni sebi ni drugima. Odavno smo digli ruke od sebe, pa danas živimo kao oni koje su naši preci sažaljevali, kao oni koji ne znaju za sebe, svoje prezime, svoj porodični dom. Postali smo izbeglice u sopstvenoj kući, stranci u sopstvenoj zemlji, beskućnici pored pradedovskih ognjišta, nevernici pored hramova... 

Ne pamtimo pretke

Do mora se putuje dugo, ali je teško izdvojiti pet minuta, stati na Garavice, Šušnjar, Livno, Bravsko i gde sve ne, i zapaliti samo jednu malu sveću, da se pomolimo za pretke, da ih zamolimo da se oni pomole za nas, da im pokažemo da ih nisu zaboravili oni čije rođenje nisu dočekali. Dok se ne naučimo da pamtimo one koji su život dali da bismo mi postojali, ništa nam neće biti blagosloveno.  
I nije problem odlazak na more, kao ni to što dobrim delom zahvaljujući nama žive potomci dželata naših predaka, već je problem što mi ne pamtimo pretke, a sa zaboravom tumaramo kroz svet, ne znajući ni kuda ni kome idemo. 
I leto 2021. godine jednako boli kao i ono osamdeset godina ranije. Možda još i jače, jer potomci, sa fakultetskim diplomama, dobrim autima i solidnim životom, nisu nadrasli svoje nepismene i siromašne pretke, koji su u svakom trenutku i na svakom mestu znali pamtiti one što su svetom hodili pre njih. 
Neće nas uništiti drugi, uništićemo sami sebe - zaboravom!