POSLEDNJEG SRPSKOG CARA JE UBIO ROĐENI BRAT U LOVU?! U narodu je poznat kao NEJAKI, A CRKVA GA JE PROGLASILA ZA SVECA

Poslednji vladar loze Nemanjića, car Stefan Uroš V rođen je 1337. godine. Ubrzo nakon smrti njegovog oca, cara Dušana, mladi, devetnaestogodišnji Uroš krunisan je za cara. Što zbog istorijskih okolnosti, njegova vladavina bila je u svakom pogledu potpuno suprotna od vladavine njegovog oca.

Snažna ličnost cara Dušana uspevala je da netrpeljivost među srpskom vlastelom održava da ne bukne, ali nakon njegove smrti 20. decembra 1355. novostvorena vlastela koja je imala ogromne posede po Grčkoj počela je odmah da otkazuje poslušnost, da otcepljuje svoje posede od Srbije, a jedini element na koji se prestolonaslednik Uroš mogao osloniti bila je stara raška vlastela. Uz Uroša čak više nije bila ni njegova mati, carica Jelena.

U narodu je kasnije stvorena legenda o njemu kao o "nejakom" Urošu, koji je iza oca ostao "dete u kolevci od četrest dana", a tako je bilo i u crkvi koja ga je proglasila za svetitelja. Glavna krivica za njegovo stradanje i deobu carstva bačena je na braću Mrnjavčeviće i vlastelu koja se naglo obogatila u prethodnim ratovima i pljačkama.

Informer

Činjenica je da novi srpski car nije uspevao da zaštiti državu ni od spoljašnjih napada, a ni od unutrašnjih razaranja. Najozbiljniji protivnik bio mu je Simeon Nemanjić, Dušanov polubrat. I pored toga što je sva srpska vlastela i crkva stala uz cara Uroša, Simeon, vojno daleko snažniji, proglasio je sebe carem i zavladao Epirom i Tesalijom, što je za posledicu imalo cepanje srpske države na dva carstva - Uroševo i Simeonovo.

U takvom rasulu odigrala se Marička bitka između turske i srpske vojske, gde je Srbija teško poražena, a braća Mrnjavčević poginula. Dva meseca kasnije, preminuo je i car Uroš u svojoj 33. godini.

Hroničari onog doba pišu: "Njegovom smrću skonča se Carstvo srpsko, jer on beše sedmi i poslednji vladar iz roda Nemanjina". 

Vukašin (ni)je ubio Uroša?!

Mitovi često imaju utemeljenje u istoriji. Međutim, nekad i istoričari pogreše i više veruju pričama koje se prenose s kolena na koleno nego izvorima. Jedan od primera toga je tvrdnja da je kralj Vukašin ubio cara Uroša.

Mnogi istoričari iz prve polovine 19. veka, u vreme kad se metodologija ove nauke tek ozbiljno razvijala, verovali su u ovu tvrdnju. Valjda je delovalo logično da je Vukašin, neko ko je u narodnim pesmama opisan kao uzurpator (što u suštini i jeste bio, jer je 1370. zaista i preuzeo vlast u carevini), morao da ubije Uroša Nejakog.

Tako u pesmi "Smrt Dušanova" prvi srpski car na samrti poručuje "Mili kume, Vukašine kralje! / Amanet ti moja carevina! / I amanet svi moji gradovi! / I amanet sve moje vojvode / Po svoj mojoj redom carevini! / I amanet moj nejak Urošu / u koljevci od četrdeset dana! / Caruj, kume, za sedam godina, / osme podaj mojemu Urošu". Međutim, "on carova šesnaest godina; / koliko je zulum postavio, što nošaše sirotinja raja, / što nošaše svilene haljine, / tad obuče suknene haljine".

Uroš Nejaki umro je 2. decembra po starom, a 15. po novom kalendaru 1371. godine , kao poslednji srpski car.

Za svetitelja je proglašen nakon 211 godina od svoje smrti, a njegove mošti se nalaze u fruškogorskom manastiru Novi Jazak.