UMESTO U ŠKOLU, OČUH ME JE POSLAO U OBLIŽNJU CRKVU - PRIČA MARIJA! A onda se desilo OVO

Marija je dete razvedenih roditelja. Otac ih je napustio kad je ona imala sedam, a brat tri godine.

Brat i ja smo odrastali na suvoj hrani. Naša majka nije imala vremena da se bavi kuvanjem, jer je puno radila, pa smo sve troje bili anemični i bolešljivi.

-Jedino je očuh bio boljeg zdravlja, jer je često odlazio kod rođaka u selo i hranio se zdravije. Ali, da njega nije bilo, ni nas troje verovatno ne bismo prošli kroz pakao - ovako priča Marija Jovanović (29) iz okoline Beograda, koju je porodica „uvukla“ u kandže Jehovinih svedoka.

Očuh je bio dobar prema njihovoj majci, a brata i nju je gledao kao svoju decu, nastavlja da priča Marija. Jedino ih je, dodaje smaralo što je od njih tražio da se pomole čim ustanu, pre svakog obroka i odlaska na spavanje.

-Moja majka je ateista, zato mi je cela priča o molitvama izgledala malo uvrnuto. Ali, nismo imali kud. Vremenom smo se navikli na molitve, koje nam očuh dao ispisane na parčetu hartije - navodi Marija.

Informer

Dobili smo šarene brošure pune slika na kojima je, kako je očuh tvrdio, predstavljen raj.

– Branio nam je da gledamo televiziju i terao nas da naglas čitamo priče koje nas nisu zanimale. U njima je bilo reči o smrti kao o spasenju, o dolasku ’tvorca’ koji će preuzeti na sebe sve naše muke i brige - priseća se ova mlada žena.

Društvo nije smela da pozove u kuću. Ni ona ni brat nisu slavili ni rođendane. 

Očuh ih je terao da se druže  sa nekim starijim ženama koje su dolazile u njihovu kuću. 

Kad je trebalo da upiše srednju školu, očuh se usprotivio. 

-Umesto u školu, poslao me je u obližnju crkvu. Moj zadatak bio je da sedim u porti i razgovaram sa ljudima koji dolaze da se mole. U početku je odlazio sa mnom, a onda, kad se uverio da dobro obavljam zaduženje, pustio me je da sama delim brošure i pričam o stvarima koje su ’zapisane i koje će se sigurno desiti’- priča Marija.

Tada, kako kaže nije znala da joj je mozak bio ispran. Vremenom, njihova kuća postala je stecište Jehovinih svedoka. S gorčinom u glasu dodaje da je bila posebno ponosna na sebe kada je uvela stotog člana u „život dostojan pravednika“.

Informer

A onda se dogodio preokret. Kada je Marija napunila 19 godina, njenog brata je Hitna pomoć iz škole odvezla u bolnicu. Operacija je bila jedini način da preživi.

– Ni očuh, ni majka ni ja nismo pristali, jer Jehovini svedoci nikada ne primaju tuđu krv. Doktor nas je uzalud molio, objašnjavao nam je da će brat uspeti da se izvuče ako mu odstrane tumor i da samo od nas zavisi da li će preživeti ili ne. Brat je još bio maloletan, pa je roditeljski pristanak bio neophodan - kaže Marija.

Zahvalili su mu i objasnili da njihova vera ne dopušta primanje tuđe krvi, nastavlja Marija. Srećom, u hodniku je bio rođak njihovog oca, koji ga je odmah pozvao i objasnio mu o čemu se radi. Otac je dojurio i bolnicu i dao pristanak da brat bude operisan.

-U tom trenutku, mrzela sam ga iz dna duše. Danas shvatam da je učinio pravu stvar, ne samo za brata, već i za mene – ispoveda se Marija.