NEĆU DA KAŽEM DA SAM POBEGAO! Ovo su reči profesora iz Beograda koji je napravio hrabar potez...

Dom porodice Veličković u malom vrnjačkom selu Gračac u podnožju Goča je pravi raj prirode i umetnosti. Stvorili su ga sami, svojim rukama u želji da što pre napuste beogradsku kaldrmu.

Panto i dalje predaje na Muzičkoj akademiji u Beogradu, ali se uveče vraća u svoju seosku radionicu viola.

Viole gradi na stari način - bez mašina, samo ruke i alat. I ono što je najvažnije s ljubavlju. Do sada ih je sagradio dvadesetčetiri.

Informer

Nijedna viola nije ista

- Ja ne mogu da postignem više od tri do četiri instrumenta godišnje. Sve viole radim ručno i radim kao slobodan umetnik nastupam, držim časove na fakultetu, radim međunarodne master kurseve, gostujući sam profesor na nekim institucijama i pri tom radim u srednjim školama - navodi Panto Veličković i objašnjava da ni jedna viola, ne može biti ista.

- Nijedno drvo nije isto, čak iako imate šumu dva stabla blizanca jedno pored drugog, nisu ista - kaže Veličković.

Za violu je bitna duša i karakter čoveka. Ali i ambijent, zato se sa porodicom preselio u prirodu.

- Neću da kažem da sam pobegao. Znate svaki život u velikom gradu traži svoje breme i svoje zahteve i stvarno je hrabar potez - veli Veličković i dodaje da je zahvalan supruzi i porodici što su izdržali, kako kaže, „njegove ludosti".

Bonus video: