PO ZUBIĆIMA SAM PREPOZNALA MOG SINA, SKUPLJALA SAM NJEGOVE KOSTI... Potresna ispovest roditelja mališana ubijenih na Petrovačkoj cesti

Onda se, tog 7. avgusta 1995. godine, sve zamračilo. Odjednom, sve se pokidalo i stalo. Ostalo. Snovi. Detinjstvo. U trenu. Sve što su ova deca krajiških Srba sanjala, postalo je pepeo iz koga su njihove majke prebirale "preživele" kosti. Prebirale i pakovale u plastične kese. I nosile ih danima i kilometrima do poslednjeg utočišta i pribežišta da te, za njih, svete koščice u miru sahrane. U miru da ih posećuju. Sveću, u miru, da im upale.

- Mislim da sam, na ovaj način, odužio dug svojoj umorenoj deci koja ničim nisu zaslužila ovakvu sudbinu - kazao je za "Novosti" Spase Rajić, otac Nevenke i Žarka.

- Bilo bi mi teže da im kosti premeću. Prekopavaju. Preoravaju. Odlučio sam: gde su oni, tu sam i ja. Gde sam ja, tu su i oni. Mislim da je njihova duša mirnija kada smo blizu. Ne samo ovog dana kada su umoreni, mi stalno odlazimo. Za nas je ovo mesto kao naša kuća, tu smo zajedno.

Apatin. Bačka. Samo je Dunav, ovde, ravnodušan. A, možda i nije. Ko zna, šta bi ova velika reka mogla da nam ispriča, da kojim slučajem može da došapne.

- Možda bi mogao - stiže odgovor.

Informer

Dug je bio put ovih dečjih kostiju. Od Petrovačke ceste gde su ih spržile bombe "Oluje". Preko Banjaluke gde su ih u Institutu za patologiju prepoznavale majke. Po zubićima, koji su preživeli u ognju stravičnog bombardovanja hrvatske avijacije.

- Po zubićima sam prepoznala moga sina - svedoči za "Novosti" Jovanka Vuković, majka jedanaestogodišnjeg Darka kojoj je na Petrovačkoj cesti ubijen i suprug Krstan. - Skupljala sam te, njegove kosti... Nikome to ne bih poželela. I nosila sam ih. Da je taj put trajao i milion kilometara, nosila bi ih. I sad sanjam taj put. Njega, živoga, sanjam. Pita me: majčice, znaš li što su me ubili.

Petrovačka cesta, duga dvadeset sedam godina. Taj put putuju, u nemerljivoj muci Rajići, Nevenkini i Žarkovi roditelji. I, Jovanka Vuković, sama.

- Mene drži sećanje na dete. Uspomene. Moj Krstan, naše dete žive sa mnom. I, dok živim ja i oni su živi... U ovom danu, mnogo bih još toga mogla da vam ispričam, ali, ovaj dan je za osamu. Za sveću u tišini. Ali ne i za zaborav. 

Potvrđena optužnica protiv hrvatskih pilota

Užasan zločin koji je Hrvatska početkom avgusta 1995. počinila nad srpskim izbeglicama, koje su utočište potražile u Republici Srpskoj, posle gotovo tri decenije, sada je dobio i svoj pravni odgovor. Krivično Vanpretresno veće suda u Beogradu, početkom juna, donelo je rešenje o potvrđenoj optužnici Tužilaštva za ratne zločine protiv civilnog stanovništva u operaciji "Oluja".

Veće je obrazložilo da dokazi i podaci prikupljeni u toku postupka pružaju dovoljan osnov za pokretanje krivične odgovornosti za odgovorne u komandnoj liniji, koji su naložili bombardovanje kolone civila na Petrovačkoj cesti. Optuženi su, kao komandujući hrvatskog vazduhoplovstva, Vladimir Mikac, Zdenko Radulj, Željko Jelenić i Danijel Borović (na slici). Krivičnim postupkom bio je obuhvaćen i general Josip Čuletić, koji je u međuvremenu preminuo.

Informer

Premijer Hrvatske Andrej Plenković, na optužnicu iz Beograda, između ostalog, odgovorio je:

- Stojimo uz naše heroje.

Oči jedne devojčice

Ratni reporter 7. avgusta 1995, sa Petrovačke ceste svedoči:

- Jutro je, konvoj u Petrovcu ubrzava. Više kolona je na putu. Beže ljudi. Stotine dece je u zbegu. Ispred Petrovca, zastoj. Nagli zastoj. Stižu vesti da se slivaju reke prognanih od Drvara. Onda je, odjednom, zagrmelo s neba. Hrvatska avijacija bombarduje kolonu. Ovo je susret sa paklom. Krv pomešana sa telima i zavežljajima. Jedna devojčica, beživotna, otvorenih očiju, na cesti petrovačkoj. Hirurg Milovan Kerkez iz ratne bolnice, govori: četiri bebe su podlegle, dve trudnice pred porođajem, dvanaestoro starijih.

Bonus video: