Foto: Kristina Popović
Vesti
Kristina iz Negotina fotografiše sahrane, od natužnijeg čina pravi umetnost! "Dolazim prva, odlazim poslednja, jedna stvar je posebno potresna"
Informer
Rođena je i odrasla je u Negotinu, u fotografskoj porodici, ćerka je čuvenog fotografa Nidže i oduvek je znala da će deo života provesti na groblju.
- Svi u mojoj porodici su se bavili fotografijom: tata, deda, majka. Kao što su fotografisali veselja, radili su i sahrane. Nisam sama došla na tu ideju, to je deo porodične tradicije, pa mi je oduvek bilo sasvim normalno - kaže Kristina za Informer.
U Negotivnu sanduk drže u kući otvoren do sahrane
Kristina objašnjava da radi sahrane po celoj Srbiji i da su svuda drugačiji običaji:
- Ja fotografišem po celoj Srbiji. U Negotinu su na primer drugačiji običaji. Kovčeg je cele noći kod kuće, otvoren je, stalno je neko budan i čuva pokojnika, svi ga vide. U Beogradu čim umre čoveka nose u hladnjaču, kasnije kapelu. Dešavalo mi se da ljudi traže da fotografišem pokojnika u kapeli. Osami se porodica, pre nego što ljudi počnu da dolaze, otvorene sanduk i tu budu samo najbliži. Oni se pozdravljaju, a ja fotografišem. Nije lako videti pokojnika. Nije on sinoć umro, pa da je isti. Već se menja boja kože, boja svega. Ali tešim sebe: nisam videla ništa novo, što nije neko pre mene. Pogrebnici koji kupaju i oblače pokojnika su videli mnogo gore stvari. Forenzičari, hirurzi...
Bez obzira na to što je od detinjstva čekala momenat kada će fotografisati prvu sahranu, priznaje da joj nije bilo svejedno kada je došao taj dan. Informer
- Kada sam dobila prvu ponudu da fotografišem sahranu, bila sam zatečena. Ali sam rekla sebi: "Ja sam fotograf i za lepo i za tužno. Potrebna sam ljudima da bih zabeležila njihov poslednji trenutak sa nekim koga su mnogo voleli i sa kim ću biti još minut na ovoj zemlji." Ja beležim te poslednje sekunde - ističe Popovićeva.
Sahrana je kao reportaža
Ona navodi da uvek porazgovara sa porodicom pokojnika i da se trudi da im ispuni svaku želju.
Ljudi su stidljivi kad zakazuju
Kristina priznaje da je ljudima neprijatno kada je zovu da zakažu fotografisanje sahrane:
- Pozovu me i nesigurno se jave, pitaju da li sam ja Kristina, fotografišem li sahrane. Zastajkuju u govoru. Ja im izjavim
saučešće i onda se dogovorimo oko detalja.
Mnogi joj, ipak, prepuštaju da radi prema svojim principima: Informer
- Moj manir je da budem od početka do kraja sahrane tu. Dođem prva, odem poslednja. Uđem u kapelu, fotografišem sanduk, zapalim sveću. Lupim rukom o sanduk kako bi se pozdravila sa pokojnikom, kao neki poslednji pozdrav. Ljudi koji sahranjuju nekog svog oni nisu ni pet odsto svesni tog samog čina. To je veoma stresno. Sahrana je najstresniji trenutak.
Trudi se, kako navodi, da zabeleži sve što se događa tokom poslednjeg ispraćaja. Radila je sahrane na kojima je bilo 10, ali i 500 ljudi. Smatra da je njen posao umetnost i nikada se nije stidela svog zanimanja:
- Sahrana je vid reportaže. Nije svadba pa hajde da poziramo, hoćemo lepu sliku, ajde osmeh. Trudim se da ne budem nametljiva. Nije lako. Najboljniji je trenutak, a vi se trudite da uđete u suzu, u oko, da oslikate bol porodice. Ja tačno znam kada ću da škljocnem da ljudima ne bi bilo neprijatno. Kada je najveća tišina u kapeli trudim se da ne škljocnem, ali ada je opelo u toku, tada mogu da budem slobodnija. Kada povorka krene prema grobu, tada mi je već lakše. Fotografišem celu povorku, porodicu, onog ko nosi krst, sliku. Ja sam od sahrane napravila umetnost. Ja ne čekam da neko umre da bih zaradila. Za mene je to umetnost.
Cena ista kao za veselja
Popovićeva ne želi da kaže koliko naplaćuje fotografisanje sahrana, ali ističe da isto naplaćuje i proslave i sahrane.
- Nema razlike u ceni fotografisanja lepih događaja i sahrana. Svadbe su naravno najskuplje i 18. rođendani, ali sve drugo ima istu cenu. Dešava mi se često da me ljudi časte, uglavnom se to dešava. Znaju i oni koja je to tuga i muka za mene, iako sam videla 1000 sahrana.
Kako navodi upravo je zatrpavanje sanduka najjeziviji momenat.
- Kada se kovčeg zatrpava zemljom ja ga fotografišem svo vreme i čekam da se vidi poslednji delić. Beležim poslednje sekunde neke osobe na zemlji, a kada ga pokrije zemlja, te osobe više nema, pokrila ga crna zemlja. Do pre par trenutaka je bio gore, bio je sa nama, mogli smo da ga vidimo a sada ga više nema. Kada čujem taj tup zvuk kada udara prvi grumen zemlje u sanduk, to mi je strašno. Uvek čujem taj zvuk. I noću i tokom dana. Nosim kod kuće svoj posao i ako mislim da nije tako.
Neprijatno je kada muža sahranjuju dve žene
Naša sagovornica ističe da nije imala mnogo neprijatnih situacija na sahranama, ali kaže da ume da bude neprijatno kada muža dođu da isprate sadašnja i bivša žena:
- Sahranjuje se čovek, pa na sahranu budu i prva i druga žena i njihova deca. Bude napeto. Uglavnom ti jedni priđu i kažu slikajte ovo, drugi nemojte da slikajte ovo. Ipak, najteže mi je kada roditelji sahranjuju dete. Bogu hvala nisam fotografisala sahrane najmlađih i nadam se da nikada neću, ali sam bila na sahranama gde roditelji od 60, 70 godina sahranjuju svoje dete od 40, 50 godina. To je strašna bol i tuga.
Bonus video: