Osiguranje čuva useve

Koliko je obradivih površina osigurano?

Oko 15% obradivih površina, s tim što se za osiguranje odlučuje oko 5% individualnih proizvođača, što je rast u odnosu na raniji period. Ali, u njihovom posedu je čak oko 80% obradivih površina. Pravna lica se češće odlučuju za osiguranje, ali je u njihovom vlasništvu samo oko 15% obradivih površina. 

Šta poljoprivrednik dobija polisom osiguranja? 

Može da bude siguran da će mu šteta biti nadoknađena i da će u najkraćem roku nastaviti da obrađuje zemlju i zarađuje za život. Uobičajeno je klasično osiguranje od grada, požara i groma i tu polisu poseduje 90% ratara. Mnogo manje je poljoprivreda osigurana od oluje, jesenjeg ili prolećnog mraza, poplave ili gubitka količine i kvaliteta ploda, a ti rizici su sve češći i nanose gubitke na više godina. 

Da li je cena osiguranja ta koja “odvlači” poljoprivrednike da se osiguraju u većem procentu? 

Hektar se osigurava za 3-5% vrednosti onoga što može da se zaradi. Visina premije zavisi od toga da li je i koliko određeno područje rizično. Država subvencioniše premiju osiguranja za registrovana poljoprivredna gazdinstva sa 40 ili čak 70% a osiguranje može da se plati posle žetve. Dakle, cena nije argument za one koji hoće da “pogledom u nebo” štite rod.

Nedavno se na Kopaonik Forumu pričalo o osiguranju od zemljotresa. O kakvom osiguranju je reč? 

Zemljotres u Turskoj ponovo je u prvi plan izbacio pitanje zaštite od katastrofalnih rizika. Kod nas su poplave te koje prave ogromnu štetu unazak nekoliko godina. Polise osiguranja od katastrofalnih rizika, kakvi su zemljotresi ili poplave, mogle bi da reše problem ogromne štete koje ostaju posle takvih rizika. Osloniti se na solidarnost drugih i pomoć države prilično je neozbilјno, posebno za one koji žive od poljoprivrede. 

Kako bi se te polise prodavale?

Polisa osiguranja od katastrofalnih rizika trebalo bi da bude obavezna. Ta polisa bi rešila problem osiguranja imovine građana, ali bi i država bila rasterećena, jer ne bi više sama sanirala štetu. Pri tome, obavezna polisa ne bi bila skupa, jer ako bi svi morali da je kupe, cena bila bi niža i dostupna svima. Deo prikuplјenih sredstava, osiguravači bi vraćali kroz preventivne i infrastrukturne projekte. Sa druge strane, iza osiguravača stajale bi reosiguravajuće kuće, pa ni rad društava, u slučaju isplate ogromne štete, ne bi bio ugrožen. 

Suština javno-privatnog partnerstva je veza države i osiguravača. Kapaciteti pojedinih osiguravača nisu dovolјni za ovu vrstu osiguranja, kao što ni država ne može sama da podnese tolike štete, kaže generalni sekretar UOS.