Profesor Jovović: „Jadar“ je jedan od dva najveća projekta u Evropi, Srbija još NIJE propustila šansu

Kolika su nalazišta litijuma u našoj zemlji i da li može, uopšte, vrednost da se proceni?

– Nisam ni rudar, ni geolog da bih znao tačno kolike su rezerve, ali znam da je očekivana proizvodnja 56.000 tona godišnje litijum karbonata, to je neka količina plus određena količina jedinjena bora i još nekih proizvoda koji nastaju prilikom tretmana rude dobijanjem litijum karbonata. Taj procenat o kom se ranije govorilo od 10 odsto sigurno da se menja kako se koje nalazište pronalazi po celom svetu, te se onda naš udeo u svetskoj proizvodnji menja, ali je vrlo značajan. Kad pogledate evropske projekte, pa i ove najnovije u Nemačkoj, Portugaliji, Španiji, i dalje je ovo u Srbiji, čini mi se, jedan od dva najveća projekta u Evropi.

Koliko bi značilo, kako za loznički kraj, tako i za celu Srbiju kada bi se otvorio rudnik litijuma?

– To je ono što i najviše nedostaje u celom poslu koji je započet i možda je to ono što je falilo u celoj priči: jedna sveobuhvatna analiza koju je država trebalo da uradi i da pokaže šta su sve dobici, a šta su sve gubici otvaranja jednog ovakvog postrojenja, odnosno rudnika. Određene studije su rađene u tom smislu. Recimo pozitivna strana, a to nije samo broj zaposlenih koji će raditi u proizvodnji, već, pre svega, sve ono što je u okolini, svi oni koji će snabdevati fabriku počevši svakog dana od jogurta i kifli pa do raznih delova opreme i slično. Ceo taj kraj će postati jedna ozbiljna industrijska zona. S druge strane ceo lanac redom: proizvođači baterija, automobila, svi oni koji se bave ovom industijom naravno da će na neki način participirati u srpskoj privredi tako da je učinak veliki. Potrebna je sveobuhvatna analiza za potrebe države.

Da li bi rudnik litijuma privukao i strane investitore?

– Vrlo verovatno. Kada pogledate celu tu autoindustriju vi vidite da veliki broj proizvođača raznih delova za automobile već se nalazi u Srbiji ili okolini, od proizvođača guma, do proizvođača akumulatora, opreme, pa do samih proizvođača automobila. S druge strane u Mađarskoj se očekuje najveći reciklažni centar za baterije, Slovačka firma „Inobat“ planira da gradi veliki reciklažni centar u Srbiji. To je povezani lanac, kompanije će naravno gledati da im troškovi budu što manji, pa će delove svoje proizvodnje premeštati što bliže izvoru. Za očekivati je da imate veliki broj različitih tipova opreme za autoindustiju u narednom periodu pa se očekuju ulaganja koja su trideset puta veća nego danas. Danas se ulaže par stotina milijardi, a očekuje se preko hiljadu i po milijardi godišnje ulaganja za taj sektor.

Da li je litijum metal budućnosti i da li je „Jadar“ razvojna šansa naše zemlje?

– U daljoj budućnosti pojaviće se neki drugi metali, ali trenutno su litijum, nikl oni koji se nalaze na listi kritičnih sirovina, dakle sirovina neophodnih za energetsku transformaciju. To znači da ako želite da pređete na obnovljive izvore energije ne možete bez ovih materijala. Za igradnju termoelektrana trebalo vam je čelik i beton, a za izgradnju vetroparka ili solarnog parka ili baterija za automobile trebaju vam litijum i nikl, kao i bakar. Nazvani su kritičnim sirovinama jer ih je do skoro bilo vrlo malo, sad se pojavljuju sve veće količine i pitanje je da li će one uopte biti kritične za 10-15 godina, moguće da će se naći u ugromnim količinama.

– Da nam je razvojna šansa izvesno da jeste jer sada, kako god da obrnete, industrija jeste glavni pokretač razvoja i najviše doprinosi prihodima jedne zemlje. Teško da možete da živite od poljoprivrede, možda ako imate par stotina hiljada stanovnika, pa ste mala zemlja na lepom kraju, pa živite malo od poljoprivrede, malo od turizma, a Srbija je relativno velika i ozbiljna zemlja.

Svedoci smo velikih napada na državni vrh povodom želje da eksploatišemo litijum, te smo odustali od istog. Koliko su Srbija i građana izgubili zbog toga?

– To je benefit analiza koju sam pomenuo, a koju treba da uradi neko ko se ozbiljno bavi finansijama i ekonomijom. Trenutno još uvek nismo izgubili jer za sada nijedan projekat u Evropi ne funkcioniše, nije u fazi eksploatacije. Ne bi ni naš bio čak i da je sve išlo kako treba, sad bi tek 2024. bilo puštanje delova rudnika. U ovom trenutku još uvek ništa formalno ne gubimo, direktne finansije, ali ako taj projekat ne proradi na kraju će sigurno negde postojati neka brojka šta smo izgubili, a šta dobili – naveo je naš sagovornik poručujući da Srbija još uvek nije propustila svoju šansu.

Da li su oni, koji sebe nazivaju ekolozima, doveli javnost u zabludu i tako učinili da Srbija propusti isotrijsku šansu?

– Jesu. Apsolutno jesu. To je najveći problem, nije došlo do mogućnosti da se o tome razgovara ozbiljno.Vlast nije nije umela da se bori s tim, a opozicija je iskoristila nažalost jednu jedinu temu, a to je ekologija i to baš ovu da to bude pokušaj obračuna sa vlastima. Za sad im ide dobro u smisliu da je to tema koja okuplja veliki broj ljudi, a pojavili su se neki ljudi koji su imali određenu reputaciju i bukvalno izmislili podatke koje apsolutno nikakve veze s pameću nemaju i od toga napravili veliki ekološki problem. Nismo došli do toga da možemo da pričamo jer država se povukla i mislim da su tu svi izgubili, ne samo Srbija u finansijskom smislu, već i u tehnološkom. Ovakav projekat nosi sa sobom i veliki tehnološki razvoj, to nije samo gola proizvodnja, to je učešće u tehnološkoj revoluciji, sa moje pozicije kao mašinskog inženjera to je veliki gubitak.

Da li je moguća je održiva i sigurna eksploatacija jadarita ?

– Moguće je kao sve ono što smo mi do sad radili, sigurna eksploatacija u smislu da uticaj na život bude u razumnim okvirima, kao što je slučaj sa bilo kojim velikim industijskim postrojenjem bilo gde u svetu danas, npr. neka železara u Nemačkoj, proizvodnja u Švedskoj, Danskoj… apsolutno je moguće. Da li jemoguće bez ikakvog uticaja i štete – nije, zato i mora da se napravi procena o kojoj smo pričali – objasnio je profesor Jovović.