Tužna sudbina ove žene lomi i najčvršća srca! Slađana otišla u rat, udala se na frontu i do poslednjeg daha branila Kosovo i Metohiju!

Slađana se na samom početku NATO agresije na Saveznu Republiku Jugoslaviju prijavila kao dobrovoljac u Vojsku Jugoslavije. Svi pokušaji porodice da je od toga odvrate nisu urodili plodom, čak ni vapaji oca koji je pokušao da je odvrati od te namere rečima "Rat nije kafić, tamo se gine".

Otišla je na Kosovo i Metohiju gde je kao član saniteta pomagala ranjenim borcima. Mesec dana po odlasku, porodici je javila da se udala za ruskog dobrovoljca Jurija Osipovskog. Venčanje je obavljeno u manastiru Svetih Arhangela kod Prizrena. Kum na venčanju im je bio čuveni pukovnik Božidar Delić komandant 549. motorizovane brigade čiji su pripadnici bili Slađana i Juriji.

Informer

Iako je trebala da dođe 2. juna na odsustvo, Slađana je to svoje pravo zamienila i ostala na ratištu. Tokom bitke na Paštriku 5. juna 1999. minobacačka granata iz Albanije direktno je pogodila kod Šeh Mahale vidno obeleženo vozilo Crvenog krsta koje je prevozilo srpske ranjenike. Tada je poginulo nekoliko vojnika, a teško povređeni bili su jedan vojni policajac, vozač zastavnik Savo Erdeljan i bolničarka doborovoljac Slađana Stanković.

Slobodan Mladenović, rezervista iz Leskovca, koji je prilikom ove eksplozije bio lakše ranjen opisao je Slađaninu pogibiju: 

"Mine od haubice 120mm padaju od našeg vozila jedno 30, 40 metara. Vidimo da ne mogu da nas pogode, idemo dalje, pred sam ulaz u rezervnu komandu u Šeh Mahali dobijamo direktan pogodak. Izbačen sam iz vozila, faktički sam detoniran, a vozilo staje posle 50 metara. Preskačem zid, hvatam zaklon, čekam tri minuta da sve prođe, dok oni urliču u vozilu, ne možete to da izdržite. Izlazi prvo Slađa, seda na branik vozila, za njom izlazi dečko bolničar i pada ko sveća, mrtav. Čujem jauk, bol, nemam drugog izbora prilazim vozilu. Pitam Slađu kako je, vidim da nema deo lobanje, vidi se mozak, koji lagano pulsira..."

Informer

Teško ranjena Slađana je transportovana u bolnicu u Prizrenu. Prema navodima njene sestre Vesne doktor koji je bio Albanac je odbio da je pregleda. Preminula je od posledica ranjavanja i nepružanja blagovremene medicinske pomoći. Porododica je za Slađaninu smrt saznala od prijatelja. Sahranjena je u rodnom Nišu. Sahrani je prisustvovao i njen suprug Juriji, koji je uspeo da preživi pakao rata.

On je u Slađanin kovčeg stavio venčanicu koju je Slađana želela da nosi na ceremoniji građanskog venčanja. Nakon Slađanine smrti, porodica je pronašla njen dnevnik u kojem je napisala da zna da se s Kosova i Metohije neće živa vratiti. Slađanin otac je nakratko nadživeo ćerku, a njena majka se povukla u kuću u selu Prva Kutina.

Nakon tri godine od njene smrti porodica je skupila novac da joj podigne nadgrobni spomenik. Posthumno je odlikovana Ordenom za zasluge u oblasti odbrane i bezbednosti. Jedna ulica u Nišu je 2013. ponela njeno ime.

Slava srpskim herojima!