Sa samo 14 godina Igor poginuo braneći bastion srpstva! Granate su bile jače od mladog junačkog srca! (FOTO/VIDEO)

Igor je rođen u mestu Kula Banjer, opštini Visoko, 9. jula 1980. godine. U prvom i drugom razredu osnovne škole pohađao je veronauku, a nedeljom je redovno odlazio u crkvu. U 10. godini savladao je tehniku rada na računaru, a već u 12. naučio da upravlja putničkim automobilima pokazujući veliko iskustvo. Bio je vatreni navijač fudbalskog kluba „Crvena Zvezda“ iz Beograda.

Igorov otac Niko Kisić bio je član SDS-a od osnivanja i odbornik u Skupštini opštine Visoko, a kao mašinski inženjer radio je u srednjoj tehničkoj školi.

Prema Nikovim rečima, situacija u Visokom počela je da se komplikuje u maju 1992. godine, kada je, nakon povlačenja JNA, primetio „zastave sa ljiljanima“. 

- Smatrali smo da je to jasna poruka za Srbe da nemaju šta da traže u Visokom, posebno kada su počeli da daju straže. I mi smo počeli držati straže da bi se odbranili, jer se rat vodio u Sarajevu. Primećivale su se paravojne formacije. Porodicu sam sklonio na sigurno 3. maja 1992. godine, a nakon napada na Ilijaš i Vogošću počeli su napadi i na Visoko - rekao je tom prilikom Niko.

Nakon mesec dana otišao je iz Visokog. Tako se Igor sa ocem Nikom, majkom Gordanom i starijom sestrom Tanjom obreo u Čekrčićima, odakle odlaze u Ilijaš. Po dolasku u Ilijaš, Igorov otac se pridružuje Ilijaškoj brigadi VRS, a u blizini mesta gde su živeli bio je stacioniran Samostalni motorizovani vod „Vaske“, koji je bio u sastavu Ilijaške brigade.

Informer

Ovom jedinicom je komandovao Vaske Vidović, a prema Nikovim rečima, Igor je koristio svaki slobodan trenutak da ode u skladište municije gde su se okupljali borci iz ove jedinice. Igorova majka ga je sprečavala da ne odlazi dole, branila mu da ide, ali bezuspešno. Sa nepunih 13 godina, Igor se takođe pridružuje Ilijaškoj brigadi i postaje njen najmlađi borac i jedan od najmlađih boraca VRS.

Školske knjige i bezbrižne dečačke dane zamenio je uniformom i puškom, te je sa delima uveliko nadrastao generaciju kojoj je pripadao. Nikome nije uspelo da ga ubedi da je isuviše mlad, bio je uveren da je dorastao za to i tako se i ponašao. U njemu nije bilo dileme, niti straha od smrti ili poraza. Naprotiv, bio je ubeđen u pobedu i konačno oslobođenje. 

Kako rat devedesetih nije prestajao, već se sve više rasplamsavao, tako su i muslimanski eskadroni smrti imali sve veću pomoć Zapada i arapskog sveta.

Gotovo da nema borca ove brigade koji nije upoznao malog junaka. Bio je raspoređen u skladište, ali je često pripremao artiljerijsko oružje za delovanje.

Tokom ofanzive takozvane "armije BiH" na Nišićku visoravan početkom avgusta 1994. godine Igor je sam iz Ilijaša dovezao pun kamion municije borcima na prvoj liniji. Izazivao je čuđenje i divljenje svojih saboraca, koji su ga pazili kao svog najrođenijeg. I kod svojih vršnjaka Igor je izazivao divljenje i bio im je uzor.

Poginuo je 3. oktobra 1994. godine prilikom jakog muslimanskog artiljerijskog napada na gradsko jezgro Ilijaša od granate koja je pala u njegovoj neposrednoj blizini dok se nalazio u komandi voda. Dan potom, na sahrani, borci i građani Ilijaša dostojanstveno su se oprostili od svog miljenika. Igor je posthumno odlikovan Ordenom Miloša Obilića.

Informer

Dejtonskim sporazumom Ilijaš je pripao muslimanskoj strani, te je njegov otac Niko, ne želeći da mu sin počiva na tuđoj teritoriji, samoinicijativno ekshumirao sinovljevo i telo ujakovog sina.

Njihova tela stavio je na kamionet i prevezao ih i sahranio u Zvorniku. Nakon kraćeg boravka, porodica Kisić se nastanila u Bijeljini, gde je Igorovo telo preneseno.