Ispovest profesorke Nade podelila javnost: Odlučila sam da ne rađam decu i evo zašto sam bolja od mnogih koje su rodile!

Ceo život sam se suočavala s pitanjem zašto nemam dece. Suprug i ja smo još na početku našeg zajedništva doneli odluku da nećemo imati decu. Ostavili smo sebi i mogućnost da tu odluku promenimo, ako to poželimo. Ali nismo poželi. Imali smo divan život.

Bili smo profesori, predani našem radu i smatrali smo da naša karijera ima smisao. Naša uloga u odgoju mladih generacija bila je za nas važna, iako nismo bili roditelji. Uostalom, svakodnevno smo oblikovali dečije umove, uglavnom više i kvalitetnije nego što su to činili njihovi roditelji. I još smo plaćali veći porez kao "neroditelji" da bismo "vratili dug društvu".

Naš dogovor nije bio prihvaćen kada je reč o široj porodici i poznanicima. Čak bi se i posve nepoznati ljudi usudili komentarisati naš izbor. Ponekad bi nam rekli da smo sebični, ponekad bi nas gledali s čuđenjem, a najgore od svega, s izrazom žaljenja.

Moj suprug je preminuo relativno mlad, pred penziju, ali ja sam nastavila živeti punim plućima. Imali smo neverovatno srećan život, ispunjen ljubavlju i razumevanjem. Zadnje što bi on hteo je da budem nesrećna. Za mene ljudi sad govore da sam sama. Ali nisam. I nisam nesrećna. Nisam ni zažalila zbog naše odluke.

Informer

Ljudi ne vole sebe, zato ne vole ni druge

Ljudi često pretpostavljaju da su sretniji ako imaju decu, ali istina je da mnogi od njih nisu zadovoljni time kako su im deca odrasla, kako se ponašaju prema njima i kako su ispunila njihova očekivanja. Vidim to među mojim nesretnim vršnjakinjama. Takve žene često prenose svoja očekivanja na unučad i na kraju su ponovno razočarane. Pate kad su same, kad ih nitko ne treba, kad ih zaborave.

One ne mogu pronaći sreću unutar sebe i moraju se osećati potrebnima ili svoju svrhu pronalaze u ulozi žrtve. Drugo, često, ni ne mogu ponuditi svetu pa svoju navodnu žrtvu dižu na pijedestal ultimativne svrhe prokreacije i životnog ciklusa. Proglasimo ih sveticama za života pa da i to skinemo s dnevnog reda.

Ja nisam takva. Smatram da su upravo takvi ljudi, koji ne mogu pronaći sreću unutar sebe, najgori kritičari. Oni u meni vide prilike koje su propustili; koje su mogli učiniti, ali nisu imali hrabrosti. Umesto toga, prepustili su se očekivanjima patrijarhalnog društva. Odabrali su lakši put, iako ne misle tako.

Drugi su zavidni jer sam imala priliku videti svet, živeti kako sam htela i imati partnera koji me voleo do zadnjeg daha. Namerno koristim reč "partner", a ne "muž". Neke žene poseduju muža, a ja sam život delila s partnerom. Bila sam srećnica. Imali smo dovoljno novca koji smo trošili uglavnom na sebe. Bili smo posvećeni jedno drugome, nešto što većina ljudi nikada ne doživi. Ljubomora je gadna stvar. Ti zavidni su baš jako ljuti na nas žene koje se nismo razmnožile.

Što kad budem nemoćna?

Često mi, s prikrivenim zadovoljstvom, govore da neće imati ko brinuti o meni kad budem stara i bolesna. U toj grupi su mlade domaćice s više dece, njihovi muževi koji slabo zarađuju i stariji konzervativni muškarci. Smatram da je to najsebičniji motiv za imati decu. Imam dovoljno novca da sebi mogu priuštiti dom kada bude potrebno i nikada, ali baš nikada, ne bih uništavala živote dece na način da ih vežem uz svoju postelju.

Posebno su mi smešni oni koji tvrde da iza sebe nisam ostavila ništa i da se moji geni neće preneti u iduću generaciju. Još je smešnije kad to govore ljudi čiji genetski potencijal se ostvaruje nepismenim i priglupim komentiranjem na društvenim mrežama. Po čemu su ti njihovi geni vredni i kakva bi to bila šteta da se ne prenesu dalje? Zar repliciranje sebe nije sebičan, samoživ i glup razlog za razmnožavanje? A kažu da su ljudi bez dece sebični!

Zašto ljudi misle da žene koje ne rađaju ne vrede? Zar nije to najprimitivniji zakon prirode? Nije li onda jedna obična maltezerka puno vrednija od svake žene jer se više razmnožila? Za tu biološku radnju ne treba ni škole ni posebnih sposobnosti ili pameti. Svi znamo kako se to radi.

Informer

Bilo bi bolje za čovečanstvo da se neki nisu razmnožili

A zapravo bi svet bio puno bolje mesto kada bi se ljudi manje razmnožavali, pogotovo oni koji vređaju sve različito, agresivni su i mrze sve koji žive drugačije od njih. Što takvi ljudi i njihovo potomstvo mogu ponuditi svetu? Gledala sam tu upropaštenu decu ceo radni vek u školi. Retki su se uspeli u potpunosti otrgnuti primitivnom odgoju i biti srećni.

Po čemu je neka žena koja je slučajno zatrudnela s mužem koji visi u kladionici bolja od mene? Mene koja sam kao profesorka odgajala generacije dece i učinila ih koliko-toliko boljim ljudima? I ko je tu više odgovoran?

Uživam u samoći kada to želim

Jesam li usamljena? Ne baš. Iako ponekad beskrajno uživam u svojoj samoći i samotnom dokoličarenju. Dokolica je hrana za kreativnost. Ali danas ću se s tri prijateljice popeti na Sljeme, gore ćemo ručati, uživati u hladovini šume, a veče ćemo provesti na malom privatnom koncertu pod zvezdama.

Sutra ću sa svojom vernom kujicom Klarom krenuti put Slovenije gde ću provesti nekoliko dana s prijateljicom i njenom ćerkom. Razgovaraćemo o knjigama, filmovima, izložbama i muškarcima. Da, udovica sam, ali nisam se odrekla muškaraca. I da, ja sam jedna od tih "užasnih" žena koje vole provocirati primitivce pa pred njima Klari namerno govorim: "Dođi mamici, Klara. Budi dobra curica!" Ne biste verovali kako su ljudi ograničeni svojim skromnim iskustvima pa na ženu koja nije rađala bez razmišljanja, s puno mržnje, kažu da joj je životinja zamena za dete.

Uz to, kad se vratim, na stoliću me čeka nekoliko knjiga koje moram pročitati i za to ću iskoristiti letnju pauzu s baštenskim poslovima. A ako mi pomalo nedostaje oblikovanje mladih umova, dajem instrukcije povremeno i samo kad osetim želju za tim. Razmišljam o tome da postanem kolumnistkinja. Ili blogerka.

Imam toliko mnogo izbora koje još mogu učiniti. Eto, samo nisam učinila taj jedan izbor zbog kojeg me nesrećni ljudi mrze. Nisam izabrala imati dete. A zapravo me mrze zbog svih drugih izbora koji su mi se otvorili. Ili možda mrze sebe? Trebamo li ih žaliti? Šta vi mislite?