Svetozar je kao beba bačen pored kontejnera, 58 godina traje misterija! U priči se pominje jedan policajac!

Menjao ime i prezime

Po imenu i prezimenu majka i otac ga nikada ne bi prepoznali - i jedno i drugo dobio je po službenoj dužnosti. Punih 58 godina ne zna čiji je, više od 30 pokušava da uđe u neki trag, ali uzaludno.

Veoma uspešan i cenjen, ponosni suprug, otac troje dece i deda dvoje unučića, Svetozar kaže da je od dana kada je pronađen nekoliko puta menjao ime i prezime.

- U dosijeu koji je napravljen za mene nije pisalo ni ime milicionera koji me je pronašao, nije pisalo ni da li sam imao nešto od dokumentacije... Moja životna priča je lepa, ali s teškim početkom. Posle su me iz centra odneli u Dečju kliniku u Titogradu, gde sam bio mesec i po, dva meseca, tako su mi rekli. Po službenim i zvaničnim beleškama koje su te 1966. godine popunili u Centru za socijalni rad Podgorice stoji više datuma rođenja. To niko nije mogao precizno da odredi, međutim, podaci koji su morali da budu upisani, iz nekog razloga nikada u dosije nisu ušli. Sad u 58 godina jedino znam gde sam rođen i odakle sam, da sam iz Podgorice. U izvodu iz matične knjige rođenih piše da sam rođen 13. juna 1966. godine u Titogradu, bez imena majke i bez oca, a bilo je i više datuma rođenja, ali ovaj je upisan zvanično. Ničega čitkog tu nema, ni potpisano od strane matičara. Ime i prezime mi je dao nekadašnji direktor Centra za socijalni rad Republike Crne Gore Svetozar Bukelić i on je rekao da sam rođen "u neđelju" - priča Svetozar.

Informer

Kako ističe, sumnja da je njegova majka tada bila studentkinja, a ne može da pretpostavi iz kojih razloga ga je ostavila.

- Da je bila student u domu, sigurno bi znali ko je. Zato me to kopka ceo život. Prvi put po završetku osmog razreda krenuo sam u potragu za roditeljima. To se završilo bezuspešno. Naredni put 1988, kada mi se rodila prva ćerka, angažovao sam i ovlastio advokata. Pretpostavka je da mi je majka bila islamske veroispovesti, a otac pravoslavne vere i da je to moglo da predstavlja problem da zadrže bebu. Ne mogu da krivim ni majku ni oca dok ne čujem šta se tada dogodilo, zbog čega se tolike godine sve krilo, ko je branio, možda, da se mi sretnemo i o svemu razgovaramo. Što bi se reklo, ako su živi, neka im Bog da sreću da žive. Naznaka je neka bila da je majka od Koljenovića, da su poreklom iz Gusinja, a za oca ne znam ništa. Ništa više nisam saznao. Mi smo se samo čudili zašto se krije ime policajca. Iz nekih priča sam čuo da je brat moje majke branio da se širi priča o ostavljenoj bebi, jer je on bio visoki oficir u Titovo vreme - priča u jednom dahu Svetozar.

Informer

Majci želi sve najbolje

Kako kaže, ima osećaj da se rodio iz ljubavi, ali da je svako od roditelja otišao na svoju stranu zbog nesuglasica, a da je dete bačeno pored kante za smeće.

- Sa ulice, preko Centra za socijalni rad, bolnice, život me je doveo u Miloševac, čuveno selo u Srbiji poznato po hraniteljskim porodicama. Brigu o meni preuzeli su Đulići. Divna porodica. Međutim, nikada nisam odustao od želje da saznam svoje korene. Najviše mi prorade emocije kada je neko veselje, bila je svadba moje ćerke, a od mojih nikoga nije bilo. Nakon što je moja priča izašla nekoliko puta u medijima, bilo je nekih poziva. Međutim, kasnije se niko nije javljao. Moj pravni zastupnik je najdalje stigao do kuće milicionera, ali izgleda da on tada više nije bio živ. I odjednom je sve to zatihnulo, da li je možda neko njemu pretio, ne znam, ali više se niko nikada nije javio. Ako mi je majka živa, neka je živa i zdrava, neka ima svoju porodicu. Kako je Bog rekao, tako će i biti, neka ih sve sreća prati u životu - kaže Svetozar.