Nestale gradske fontane! Bušilicama i macolama razoreni su nekadašnji ukrasi Beograda (FOTO)

Najupečatljiviji i najpoznatiji primer je sudbina Terazijske fontane, podignute uz veliki ponos tadašnje Beogradske opštine 1927. godine na sredini Terazija. Ta fontana bila je zamišljena da bude ukras centralne tačke Beograda koji je i tako, izgradnjom novih sadržaja u javnom prostoru, želeo da pokaže da se brzim koracima odmiče od strašne sudbine koju je imao u Prvom svetskom ratu, razoren, okupiran i opljačkan.  Žubor vodoskoka i razigrani mlazevi vode oko velikog kruga, kako je fontana bila projektovana, privlačili su pažnju svih onih koji su tada prolazili Terazijama, pridošlica, Beograđana i stranaca. Koliko je Beogradskoj opštini značila ta fontana kao simbol napretka i boljeg vremena koje se očekivalo, svedoči i podatak da je u ledenim zimskim mesecima preko fontane postavljan poseban „ogrtač”, pokrivka od platna i zemlje koja je trebalo da bude izolacioni materijal protiv zaleđivanja i posledičnog pucanja cevi i prskalica na velikom zimskom minusu. Sva ta briga zaštitila je fontanu od prirode ali nije mogla od ljudi. Fontana je skoro neokrznuta preživela sva bombardovanja u Drugom svetskom ratu i bitku za oslobođenje oktobra 1944. godine ali se odjednom našla u epicentru bojnog polja, vizija Nikole Dobrovića, arhitekte koga su nove komunističke vlasti angažovale da po promeni društvenog sistema u zemlji izmeni i lice centra Beograda u slavu novih ideja. Tako je ova fontana kao simbol „starih vremena” porušena u proleće 1947. godine. Uništavanje je vršeno uz pesmu i igru komunističkih omladinaca koji su bušilicama i macolama razorili nekadašnji beogradski ukras do poslednjeg kamena tako da od fontane nije ostao ni trag. Nastavio je arhitekta Dobrović da menja Beograd u skladu sa svojom vizijom novog društva, pa su nestajale zgrade Maršalata, fasada na zgradi pošte u Savskoj, skulptura Lojze Dolinara „Sima i siročad” na Igumanovoj palati, pa i fontana Herkules u Topčideru. Da se nije dogodio sukob Tita i Staljina 1948. godine danas ne bismo imali ni park Tašmajdan jer je arhitekta Dobrović baš tu, kako je o tome pisao profesor Aleksandar Kadijević, planirao da izgradi megalomanski brutalistički blok betonskih zgrada koji bi imao potpunu dominaciju prostorom u odnosu na crkvu Sv. Marka. Srećom, Tito je zbog sukoba sa SSSR ostao bez para a nama ostade park Tašmajdan.

Nekako u isto vreme, 1947. godine, nestao je „Herkules” u Topčideru. Bila je to masivna skulptura koju je u stilu fantastičnog ekspresionizma uradio 1931. godine ruski vajar Roman Verhovski. „Herkules” odnosno „Drakon”, kako su ga naše sugrađanke i sugrađani zvali, stajao je na vrhu postolja, a iz njegove uzdignute ruke izlazio je visoki vodoskok, koji je doprinosio dramatičnosti same skulpture i ulepšavao čitavu kompoziciju. Ta neobična fontana - skulptura postala je gotovo odmah po postavljenju omiljeno mesto svih onih koji su vikendom dolazili iz centra grada u Topčider na izlet i šetnju. Da je tu nekada bio „Drakon” ili „Herkules” danas ukazuje veliki betonski krug, odnosno bazen ispunjen ustajalom vodom u Topčiderskom parku, baš prekoputa crkve Svetog Petra i Pavla. Ono što se i dan danas ne zna jeste zašto je ova izuzetna kompozicija netragom nestala, bukvalno i preko noći, na čiju naredbu i gde je završila svoje postojanje. Nove vlasti su smatrale da skulptura i fontana ruskog emigrantskog vajara treba da budu ukloljene iz ideoloških razloga. Za razliku od Terazijske fontane ova u Topčideru uništena je noću, bez pesme i igre omladinaca.

Velika okrugla fontana na Beogradskom sajmu nestala je zbog nemara. Skoro dve decenije pre toga, od 1967. godine, generacije Beograđanki i Beograđana pamtile su njen uvijeni vodoskok obasjan različitim obojenim svetlima koji je bio prava atrakcija. Oko njenog velikog prečnika u toplim letnjim predvečerjima sedeli su mnogi roditelji sa malom decom, zaljubljeni parovi i mladi ljudi sa gitarama. U sećanjima su ostale ne samo lepe i idilične večeri uz miris obližnje reke Save, već i poseban zvuk kada bi ukršteni vodoskoci padali u bazen osnove fontane, stalno menjajući žubor kako bi se menjao intenzitet i način uvrtanja mlazeva. Ona je trajala nekih dvadesetak godina da bi volšebno nestala početkom tragične epohe devedesetih. Pre toga zemlja u kojoj je fontana nastala se raspala, a Beograd sa novom državom čija je bio prestonica, našao se na udaru sankcija Ujedinjenih nacija. Nije više bilo velikih sajmova na Beogradskom sajmu, pa kome je trebala fontana? Sajamske hale bile su uglavnom prazne, a fontana je bila ostavljena na nemilost zubu vremena i klimatskih elemenata i neodržavana. Ne zna se ko je i kada tačno naredio da se urušena fontana ukloni i da se na njenom mestu izgradi parking.

Još jedna velika fontana koja je zauvek nestala u Beogradu bila je ona kaskadna sagrađena početkom šezdesetih na prilazu tadašnjem Muzeju „25. maj” na Topčiderskom brdu. Bila je ekspresno zatrpana tonama zemlje i preko toga asfaltirana jer je ometala grandioznu sahranu Josipa Broza Tita 4. maja 1980. godine. Prema Titovoj želji, njegovo grobno mesto je napravljeno u posebno izdvojenom delu ogromnog imanja na kome je živeo. Do „Kuće cveća” kako je nazvan ovaj mauzolej, procesiju sa sandukom i najvišim svetskim političarima koji su došli na sahranu, put je vodio upravo pored muzeja i platoa ispred. Kako je fontana bila velika i nije ostavljala puno prostora za kretanje svih koji su se očekivali da dođu naređeno je da se zatrpa i asfaltira što je bukvalno preko noći učinjeno dok je kovčeg sa telom predsednika Tita Plavim vozom putovao iz Ljubljane ka Beogradu. Kasnije se pričalo da je naredbu izdao neko iz tadašnjeg vrha Juhoslovenske narodne armije ali se nikada nije saznalo ko je to bio po imenu. Nepravda prema ovoj fontani je delimično ispravljena tek 2014. godine kada je na jednom delu njenog nekadašnjeg mesta svečano otvorena manja fontana koja i danas povremeno radi. Ipak, u poređenju gabarita i složenosti formi, reč je o tek bledoj zameni nekadašnjih masivnih vodenih kaskada.

Nestale beogradske fontane uništavane su u različitim društvenim trenucima i nekim danas neshvatljivim okolnostima kada je bilo moguće da se takav ukras grada bukvalno preko noći uništi, pa još i uz pesmu i radovanje onih koji su ih demolirali. Velike evropske prestonice ljubomorno su čuvale sve što je izgrađeno ko god da je gradio i bez obzira kakvu je ideologiju zastupao. Mi nismo bili te sreće a ni pameti. Zato i ova priča o nestalim fontanama, a slična može da se napiše i o nestalim skulpturama ili zgradama.