Zorka je čudo od žene! Ima 71 godinu i zovu je "čačanski" Šumaher

U razgovoru za Informer otkriva da je položila iz četvrtog puta, a svaki put padala bi polaganje zbog treme.

- Kada sednem za volan, meni se sve u glavi pomeša i više ne znam gde je gas, a gde kvačilo – priča kroz osmeh baka Zorka, novopečeni vozač i nastavlja:

- Ali ovaj poslednji ispit je bio drugačiji. Sela sam u kola i rekla sebi: "Vala Zorka, sad šta bude biće, ja se ovde više neću patiti." Najpre sam uradila vežbe na poligonu, bez greške. Isto tako sam vozila i po gradu, na kružnim tokovima, semaforima, obilaznici... Nekako je sve išlo glatko. Vozila sam sigurno i polako, kada sam parkirala i čula reči „gospođo, položili ste“, mojoj sreći nije bilo kraja.

Zorka se na ovaj korak odlučila jer su joj kola bilo preko potrebna kako bi obavljala sve obaveze, jer njen suprug Mihajlo ima 84 goine, pa ga zdravlje polako izdaje.

-  Kod kuće sam „vežbala“ na našem "puntu", tek toliko da auto iz dvorišta uparkiram u garažu, a par puta sam i napravila krug po selu. Imala sam veliku podršku kompletne porodice, mada sam ih često dovodila do ludila, naročito ove mlađe, jer nisam baš lako shvatala čemu koja ručica ili dugme služe, u svemu sam bila spora i nisam imala rutinu - ističe Zorka.

Beskrajno je zahvalna, napominje, svom instruktoru Draganu koji je sa njom imao neviđeno strpljenje, jer je nekada samoj sebi bila naporna.

- Možete misliti koliko je tek njemu bilo teško raditi s takvim kandidatom - priča ona. 

Njena upornost je mnoge impresionirala, naročito zaposlene u auto-školi u Čačku gde je obavljala obuku. To je bio razlog zašto su je svi bodrili i nisu dozvolili da odustane.

- Bilo je izazovno raditi sa baka Zorkom. Ona je u naš kolektiv unela vedrinu i svi smo se radovali njenim dolascima. Da je bilo lako, nije. Međutim kada smo uvideli s kojim entuzijazmom i posvećenošću ona pristupa svakom zadatku, znali smo da će vozački ispit savladati. Par puta je bila na prekretnici da odustane, ali joj nismo dozvolili. U poređenju sa mladima, njoj je bilo daleko teže, jer je morala da nauči sve one veštine kojima su oni odavno ovladali, poput rada na računaru. Za nju je to bilo podjednako teško i nepoznato kao i vožnja – kaže Lidija Ostojić Veljković iz čačanske auto-škole.