DOSTA ZLOČINA! Najnovija kolumna Dragana J. Vučićevića - KAKVI SMO TO MI SRBI DANAS?

Znate već kako idu te fatalističke priče: Nema nam spasa, ubrzano izumiremo, poješće nas Šiptari, pregaziće nas NATO, mnogo smo loši, država nam se raspada, pobegoše iz Srbije svi mladi, svi oni koji nešto znaju i umeju...

I svi se ti moji sagovornici strašno iznenade kada im postavim jedno prosto pitanje: A kada nam je to, moliću lepo, bilo bolje? Kada smo to mi Srbi u doglednoj prošlosti imali svetliju perspektivu? Zaista, kada?

"Ovde je uvek najteže i najgore vreme. U Srbiji, kući na promaji, nikada nije bilo ni mirno, ni tiho, ni posve izvesno. Uvek su nam neke sekire visile nad glavama"

Je l' nam možda bolje bilo 1914, kada su nas napale najveće sile onoga doba? Ili krajem 1915, kada smo naterani u zbeg i ukinuti kao država?! Ili nam je, može biti, bolja perspektiva bila 1918, kada su nam 'zapadni saveznici' ukrali veličanstvenu ratnu pobedu i 1,2 miliona mrtvih srpskih glava uzidali u temelje trule Jugoslavije, koja je - što pod Karađorđevićima, što pod Titom - bila najefikasnija mašina za mlevenje srpskog mesa? Ili nam je, Bože me sačuvaj, bolje bilo u vreme Drugog svetskog rata i potonjeg komunističkog, antisrpskog zuluma?!

Šta bi bilo? Informer "Zamislite samo šta bi bilo da smo mi Srbi 1914. bili ovakvi kakvi smo danas? Šta mislite da li bi danas uopšte postojala Srbija?!"

Molim? Šta kažete? Osamdesetih nam je bilo bolje? Je l'? Je l' to onda kada smo kupovali kafu, prašak, benzin, ulje i brašno na bonove? Onda kada smo vozili kola na par-nepar, a za otpevanu "Oj vojvodo Sinđeliću" u kafani pod obavezno išli na 15 dana u zatvor? Je l' to onda kada je pod firmom bratstva-jedinstva sa Kosova i Metohije proterano najviše Srba, a u Hrvatskoj uveliko spreman novi ustaški krvavi pohod?!

Ovde je, hoću da kažem, uvek najteže i najgore vreme. U Srbiji, kući na promaji, nikada nije bilo ni mirno, ni tiho, ni posve izvesno. Uvek su nam neke sekire visile nad glavama. Samo, bojim se, da smo nekada mi bili bolji. Hrabriji, odlučniji, solidarniji, oboženiji, spremniji na žrtvu za otadžbinu, za 'majčicu Srbiju'.

Jer, zamislite samo šta bi bilo da smo mi Srbi 1914. bili ovakvi kakvi smo danas? Šta mislite da li bi danas uopšte postojala država Srbija?! Ili koliko bi nas danas bilo da su naši očevi i dedovi posle 1918. ili 1944. bili sebični kao mi sad i pravili po jedno ili nijedno dete?!Ništa, da li se razumemo, nije gotovo i ništa nije izgubljeno sve dok mi sami tako ne odlučimo. Da citiram velikog vojvodu Živojina Mišića: Ko sme taj može, ko ne zna za strah taj ide napred!
Za početak, braćo i sestre, hajde da svako od nas, svako ko može, izrodi bar po još jedno dete.