Foto:
Vesti
DOSTA ZLOČINA! Najnovija kolumna Dragana J. Vučićevića - KOLIKO JE SRBA MEĐU SRBIMA
Uplašeni vešću da će Ministarstvo odbrane ove godine nastaviti sa programom vojne obuke rezervista starijih od 30 godina, svih koji nisu odslužili vojni rok - ti moji prijatelji, poznanici, bliži i dalji rođaci iz Beograda i rodne mi zapadnosrbijanske provincije nehotice su mi na najbolji način pokazali gde smo, šta smo i kako smo.
Pred činjenicom da veliki, zabrinjavajuće veliki broj nas danas nije spreman da za otadžbinu žrtvuje ni 15 radnih dana ničice padaju sve one silne, krupne zakletve o svetoj srpskoj zemlji
Mi, dakle, Srbi. Mi, potomci najslavnijih ratnika moderne evropske i svetske istorije. Mi, unuci i praunuci slavnih vitezova sa Cera, Kolubare, Kajmakčalana. Mi smo se masovno preplašili i uspaničili zbog najave da će ove godine u celoj Srbiji biti podeljeno 600 (i slovima: šeststo) plavih koverata sa pozivima za petnaest dana vojne obuke!?! Mi - Stepini, Živojinovi, Putnikovi Srbi, nama je najveći životni problem to što neko hoće da nas nauči kako se koristi puška!?!
I tu je negde kraj priče. Svake srpske zvečeće patriotske priče.
Pred činjenicom da veliki, zabrinjavajuće veliki broj nas danas nije spreman da za otadžbinu žrtvuje ni 15 radnih dana ničice padaju sve one silne, krupne zakletve o 'svetoj srpskoj zemlji'. Mi smo, nažalost, u dobrom delu samo tužni ostaci nekada slavnog naroda. Samo mleveno meso medijsko-politički planski isitnjeno tako da ga svako može oblikovati po svojoj meri, baciti na roštilj i ispeći po svom ukusu.
Informer
Ne znam za vas, ali meni se već priviđaju srpski tenkovi na Ibru. A onda, kom obojci, kom opanci...
Nije baš tako? Opet preterujem? Daj Bože. Nemate pojma koliko bih voleo da grešim, ali sve se nešto bojim da sam u pravu. Uostalom, svako od nas - svako od vas koji ovo čitate - zna odgovor. Svako ko sam sebi iskreno odgovori na pitanje šta bi uradio u slučaju nekog novog, ne daj Bože, rata. Koliko bi nas bilo spremno da za majku Srbiju žrtvuje mnogo više od 15 radnih dana? Ko od nas ne bi krio svoje sinove i ne bi ih nagovarao i pomagao im da pobegnu, da se sakriju i izbegnu mobilizaciju?
Ili, da preformulišem, koliko bi nas već drugog, trećeg ili petog dana rata krenulo da kuka kako ne treba da ginemo za tamo neko Kosovo ili neku drugu 'vukojebinu', kako Srbija nema šanse u sukobu sa zapadnim silama, kako je naša jedina budućnost na Zapadu?!
I? Šta ćemo sad. Ne znam. Samo znam da se iz ove kože ne može. I nekako slutim da nas u doglednoj budućnosti čeka veliki ispit. Istorijski ispit na kome će se najbolje videti i ko smo, i šta smo i za šta smo.
O Kosovu, razume se, govorim. O planu šiptarskih zločinaca da napadnu i etnički očiste sever pokrajine i o spremnosti Srba i Srbije da im se u tome suprotstave. Ne znam za vas, ali meni se već priviđaju srpski tenkovi na Ibru. A onda, kom obojci, kom opanci.
Ko sme, taj može! Ko ne zna za strah, taj ide napred!